O košmarima

Dolaziš mi još ponekad u snovima. Znam da sam ti dužan nešto, ali ne znam šta. Dok te sanjam tvoj dodir me peče, ali to nije vrelina, nego hladnoća koja mi skida kožu sa mesa. To boli, ali me tvoj pogled proganja, ledi mi srce, ne mogu disati.

Dužan sam ti nešto, ali ne znam šta. Volela si ti mene, ne znam zašto ali jesi. Voleo bih i ja tebe, samo da sam znao kako.

Znam da kada te budem video sledeći put, to će biti sa one druge strane. Bojim se da si umrla a da sam ti ostao dužan. A i dalje ne znam šta.

Možda bih mogao da ti dam svoju dušu. Meni ona ionako više ništa ne znači a ti si mi govorila da bi njome mogla kupiti carstvo nebesko. Menjao bih je za sekund carstva zemaljskog … sa tobom.

O potrazi za dušom

By Aleksandar Milankovic

Sad ću s vama da podelim jedan detalj iz biografije. Sasvim je razumljivo da vas to ne interesuje i da je van fokusa, nebitno, no, ja ću da podelim, pa, možda nekome bude bitno.

Ja sam bio zacopan, ludački zacopan u jednu osobu, koja je otišla u manastir. I, da skratim čitavu priču, i ja sam mislio da je to poruka da i ja odem u manastir. To je bilo pre dvadeset godina, februar.

I otišao sam. Tamo me je, posle svih peripetija, dočekao iguman, jedan, recimo, Julijan, na primer. Razgovarali smo danima. Sve mu je bilo jasno. Bolovao je od raka bubrega, umirao, bio je žut ali me je slušao, moja trabunjanja o Bernhardu i Handkeu, o poeziji, mami, tati, oskudici, narkomaniji u porodici u dve generacije, o bedi i tako dalje. Jeo je nezavisno od ostalih monaha, teško bolestan, s kikom kao indijanski poglavica, s drvenim štapom kao neki mudrac, on je slušao. Slušao. Moja uspaničena majka je zvala manastir u ponoć. On, teško bolestan, bio je opušten i pričao je s njom o potocima i brzacima lokalnih reka.

Šta hoću da kažem? On je, na mom odlasku, ustao da me isprati do kraja manastirske staze, mene, boraniju, nikoga, ništa, najmanjeg od najmanjih, sve mu je bilo jasno, da lutam, da sam zaljubljen u jednu pobožnu božiju devojku, koja je kasnije postala i igumanija jednog manastira (jedno divno, zaista, divno, nevidjeno divno stvorenje), da sam pogubljen u muškim mislima, da ne znam šta ću sa sobom, da se vratim u taj silni svet i da se tamo borim i tako dalje.

Eto, tako, to je bila ta epizoda koju sam hteo da podelim s vama. Lik se, recimo, zvao Julijan i bio je neviđena faca. Sve je znao, sva dela Bernharda i Handkea i znao je sve finte o metaforama i o poeziji. Pravi poglavica u rezervatu likova koji odumiru i izumiru. E, to je poenta priče. Izgledao je kao anđeo i imao je neizrecivo nežne oči. Ja sam bio ružan, prljav, zao, smrdljiv i pogubljen. On je ustao da me isprati. Smrtno bolestan, ustao, da me isprati.

I to je sve što ima da se kaže o tome.

Humankind is strangled

In this crucial moment of our lives, when the whole world is fighting for survival, when we are fighting the adversary against whom the defeat is not an option, when we with uncertainty are waiting for the “day after tomorrow”, when we are preparing ourselves for that new and bizarre way of life, the world of masks and social distancing, police officer, who was supposed to protect us, suffocates another man with knee, pressing his neck for several minutes, despite screams of people around him, begging him to stop.

Together, with George Floyd, humankind too was strangled.

But this is not going to be our end.

Let this be the moment when we are going to stand together, this time united as a HUMAN RACE.

And to you, mister officer, I wish an eternal life – life of shame and complete isolation. You are not a human being, you are just an error in the evolution. You will be abandoned by your family and friends and by the rest of humanity.

We as a race will rise again, and on the ruins of this world, build not just a better one but a brand new world with honor, honesty, and fearlessness as his foundations.

Everyone is born to die once,
but honor and shame,
they live FOREVER – Njegos

Bol u kurcu

Lovu i materijalna bogatstva ostavljamo za sobom kada umremo. To ostaje onima koji dolaze posle nas, ako takvih uopšte bude bilo.

Novac nikada nisam posmatrao kao nešto materijalno. Uvek sam želeo da ga imam da bi njime kupio slobodu.

Slobodu da mogu da radim šta god poželim. Da živim gde god poželim … Ali nekako ga nikada nema dovoljno i gotovo da mi se čini da ga nikada i neće biti. Bilo da je u pitanju hiljadu, sto hiljada ili milion … novca nekako uvek fali, koliko god da ga imate.

Onda je pitanje da li taj novac predstavlja slobodu, ili neki nedostižni cilj, koji nas zarobljava u pokušaju da dodjemo do njega.

Cela zamka mi zvuči kao nešto što bi sam Djavo smislio.

Jureći za slobodom postajemo robovi.

Možda sloboda počinje onog trenutka kada odlučimo da je želimo.

U jedno sam gotovo siguran:
“Bol u kurcu” je verovatno najbolja karakterna osobina koju možete da posedujete kao jedno ljudsko biće. Ona vas štiti od bespotrebnog nerviranja oko nebitnih stvari koje ne možete da popravite ili koje često nisu vredne popravke.

Ta bol vam pomaže da se fokusirate na delove života koje vas zaista čine srećnim a sreća je kao što sam mnogo puta napisao dosad jedina, krajnja svrha života.

Recept za sreću bi dakle bio:

“Budite slobodni da imate bol u kurcu.”

 

O Draži, Caru Dušanu i Jodi

Kada ćemo prestati da lažemo sebe?

To je mnogo gore nego kada lažemo druge …

Oni će možda biti ljuti na naas, oprostiće nam ili neće … posledice će biti manje ili veće, ali u svakom slučaju minorne u odnosu na one koje uslede ako konstantno lažemo sebe …

A mi KONSTANTNO lažemo sebe …

Pokušajte da se setite i videćete da su nekadašnji najveći komunisti danas postali najveći vernici, najveći četnici, najveće ustaše itd …

Samo da nam svima bude jasno da ONI nikada nisu zaista bili ništa od toga. Oni su samo najobičnije ulizice čije se mišljenje menja u zavisnosti od vetra koji trenutno duva.

Ako Džedaji nekad dođu na vlast, utrkivaće ko će pre da preko Draže Mihajlovića ili cara Dušana istetovira Jodu.

Najveće žrtve njihovog samozavaravanja su oni sami. U to nemajte nikakve sumnje. Proživeće život glumeći ga, imaće uloga onoliko koliko bude promena vlasti ali nikada neće biti ono što su mogli da budu, pre svega samo svoji, a samim tim i srećni.

Suština svakog života mora da bude SREĆA. Čime god da se bavimo, ona mora da nam bude cilj. Da bi do nje došli, treba mnogo hrabrosti … većina nas je nema … i zato jesmo nesrećni.

Brinete šta drugi misle o vama?

Naravno da brinete, svaka vaša fotografija na društvenim mrežama to govori … tu ubrajam i sebe. Stalo nam je, da nam se ljudi dive, ljudi koje ne poznajemo, koje nikada nećemo sresti, a najviše nam je stalo nekako da nam se dive ljudi koje poznajemo ali ne podnosimo.

Mi samo treba da zaista verujemo u laži koje sebi svaki dan govorimo … ali to onda više ne bi bile laži, zar ne?

To postaje laž onog trenutka kada to nešto, iz jedne misli ne uspemo da pretočimo u delo.

Ako sebi govorite da vas boli kurac šta drugi misle o vama, onda se tako jebeno i ponašajte!

Tog trenutka će laži koje govorite sebi postati istine, a svi mi zajedno ćemo postati mnogo srećniji!

 

O patriotizmu

Patriotizam nije kada istetovirate kneza Lazara i cara Dušana.

Patriotizam nije kada nekom psujete majku četničku ili majku ustašku.

Patritizam nije kada vičete ubi, zakolji …

Patriotizam je kada ne bacate đubre po ulici, kada ne ispuštate kanalizaciju u reke i jezera.

Patriotizam je kada niste korumpirani.

Patriotizam je i kada ne dajete mito jer time podstičete korumpiranost.

Patriotizam je kada održavate travnjak ispred svoje kuće.

Patriotizam je kada gladnome date hranu a žednome vodu.

Patriotizam je kada starijeg prevedete preko ulice ili mu ustupite mesto u autobusu.

Patriotizam je kada ne glasate za političare da bi dobili posao ili džak brašna.

Kada bi svi bili ovakve patriote živeli bi u čistoj, sređenoj i organizovanoj državi koju bi vodili najbolji od nas.

Za tu državu bi se vredelo boriti, pa i umreti ako treba, ali takvu DRŽAVU prvo moramo stvoriti.

Budite patriote …

Jebeš zemlju …

I tako prođe Božić, a ja sam kao i prošle godine morao da radim …

Nije mi teško palo … ovde mi je sve kao u nekakvoj magli, pa tako i moja vera u bilo šta, osim u samog sebe.

Kad eto, ide moj prijatelj bosanske nacionalnosti i islamske veroispovesti i nosi mi Božićnu večeru … poređao gospodin sve u uredno na tanjir, čestitao mi Božić, sve kako valja i dolikuje …

Nisu za džabe stari govorili: “Jebeš zemlje koja Bosnu nema.”

Sećam se kad sam svom jednom prijatelju Ameru, pokušao da objasnim značenje tih reči, u tom nekom jugoslovenskom smislu … na šta se tačno mislilo i zbog čega …

Gleda me Russel i zaključi:

“Sačekaj jebeni drkadžijo, to onda znači jebeš sve druge zemlje osim Jugoslavije, zar ne?”

Sa osmehom na licu mu odgovorih:

Yeap !!!

 

O snovima

Snovi su skupi … tek kada počnete da ih ostvarujete shvatite njihovu cenu … Neminovno ćete morati da založite svoju dušu … i da se odreknete svega …

Znate, snovi nemaju razumevanja za život, za ljubav, za porodicu … za strah.

Oni insistiraju na samoći i hrabrosti.

Niko sem vas samih vas ne može odvesti do njih … niti treba da vas odvede. Ukoliko mislite da vam je potrebna nečija pomoć ili to nisu vaši snovi ili vi niste vredni njih.

Nekoliko stvari je sigurno … na tom putu će vas čekati mnogo bola, neizvesnosti,  gotovo nezamisliva psiho-fizička tortura u kojoj ste vi i “mučitelj” i “mučenik” a kroz koju ćete uspeti da izgradite neku novu osobu koja će biti dostojna te neke nagrade.

Ne pitajte me koja je nagrada, jer ne znam, Nisam još došao do nje. Možda nikada neću ni doći. Znam samo da nikada neću prestati da pokušavam. Možda nje i nema. Možda smo nagrada ti neki novi MI, iskaljeni u tom procesu samospoznaje.

Bićete sami ali ne i usamljeni … sa velikim SNOVIMA je uvek tako.

 

Pismo bratu

“Iz iste smo utrobe potekli,

istom krvlju bili pokriveni.”

Gledajući svoj odraz u ogledalu, ne mogu a da se ne zapitam da li bi ličio na mene.

Da li bi bio mudriji od mene?

Da li bi bio lepši od mene?

Da li uporniji i vredniji?

Bolji … ili gori?

Da li bi učio na mojim greškama ili kao i ja bio uporan u pravljenju svojih …

Da li bi … ?

Ipak … ti si mrtav a ja sam živ … valjda.

Porazi

U životu postoje bitke koje trebaju i moraju biti dobijene. Postoje i one koje su unapred izgubljene i šta god mi uradili ne možemo nikako da promenimo njihov ishod. Te bitke nisu naši porazi. One su lekcije, koje nas ako ih prihvatimo kao takve, uče kako da dobijemo onu najvažniju bitku, koja glasi – “kako izvojevati sreću” ?

Kad to naučimo – našoj borbi je kraj.