Volim da pišem, čitam, kuvam (jedem) i jebem.
Uspeo sam “genije” tako sebi da organizujem život da skoro ništa od toga više ne radim.
Dakle svestan sam svojih iskrenih želja, ali u toku dana radim sve sem toga.
Zašto?
Pa da bih “preživeo”.
Interesantno kako nas želja za preživljavanjem često udaljava od zadatih ciljeva, bolje reći snova.
I sada, možda kad bi pogledali malo unazad videli bi da su svi umetnici, koji su ostavili neki trag u ovom pesku vremena, potpuno zanemarivali taj da kažem egzistencijalistički aspekt svog života. Radili su ono što su voleli, živeli su svoje snove … ili košmare … ali su ostavili trag, dali su svoj lični pečat ovome svetu i njihova imena nikada neće biti zaboravljena.
Postali su besmrtni, dok ćemo mi sledeći pravila koja nam je nametnula ova nazovi civilizacija ispariti u ovom savremenom kotlu … jer smo tako izabrali.
Izabrali smo siguran “život” umesto potencijalne besmrtnosti …
Bedno, jako, jako bedno.
Branislav Bojčić 
AjdeBogati Branislave, je l’ bi i ti voleo da nemaš uvo kao onaj ludak a da si slavan tek posle smrti? Ćuti, čitaj, radi, jedi, jebi… i ne zezaj! :*
Daleko sam ja od nekog umetnika, ja to više za one koji su mogli više … poput tebe … šta će ti oba uveta … možeš da pokreneš neki novi pravac … “labilizam” … biće tu onda i za bundu sigurno. :*
Ja sam stara i bolešljiva 😦
Jednom recju Labilna 😀 ne pitah te kako je majka?
Ona bolje nego ja, veruj mi 🙂
“Ништа није коначно док у нама постоји тражење; крај тражења је и наш крај. Апсолутне среће нема – она је у тражењу.”
Меша Селимовић
Meša … kakav pisac … kakav um … za mene najveći ikada!