Sasvim slučajno, na polici knjiga, u svojoj sobi, među verovatno nekoliko stotina pročitanih i nepročitanih naletih na jednu, koju nisam nikada ranije video.

U uvodu videh da je napisana još davne 1956, objavljena na dvestotu godišnjicu Mocartovog rođenja.

Knjiga je biografija o njemu samom, pisana iz ugla njegove sestre, u njenom ličnom dnevniku koji je predat 100 godina ranije njegovom sinu Karlu, po njenim instrukcijama, a koji bi bio uništen da kojim slučajem Karlo nije doživeo stogodišnjicu rođenja svog oca, takođe po striktnim instrukcijama Mocartove rođene sestre!

Knjiga je sama po sebi remek delo svetske književnosti … ne zbog stila pisanja, neke sad veličanstvene proze, nego prosto zbog toga što predstavlja jedno nadasve potresno svedočanstvo o životu možda i najvećeg kompozitora kojeg je ovaj svet imao a zatim i ubio – kao što je to uradio i sa toliko drugih “anđela” koji su imali tu božansku iskru, a koja im je donela mučan život sa jedne strane ali i besmrtnost sa druge.

U knjizi su zapisani gotovo svi bitni detalji Mocartovog života od njegovog najranijeg detinjstva kada je kao čudo od deteta u svojoj petoj godini komponovao i svirao pred bogatom aristokratijom Evrope pa sve do njegove tragične smrti i delirijumu koji joj je prethodio, ubeđen da je anđeo smrti naručio Rekvijem i da mora da ga završi jer ga piše za sebe.

“Zlatno pero” nam omogućava da vidimo Mocarta i kao ljudsko biće, prožeto svim onim slabostima i moralnim posrnućima karakterističnim za sve nas grešnike, smrtnike i to je valjda ono što nas razlikuje od Bogova, u koje god da verujemo, a koji su nadamo se lišeni istih.

A ono što ga izdiže i iznad njih su njegova dela … njegova muzika.

Na kraju, dela su sve što je bitno, dela su sve što se pamti. Većina nas neće doživeti 2056 godinu kada će svet slaviti tri stotine godina od Mocartovog rođenja, ali možda bi u godinama koje su ispred nas trebali da stvorimo nešto vredno sećanja … verujem da bi nas taj divni, besmrtni, austrijski dečak možda baš tako posavetovao.