Hodam bos, da bi korak bio tih. Ne želim da ga iko čuje. Ne želim bilo kakvim zvukom da poremetim balans tišine koja me okružuje. Ima već dovoljno buke u svetu. Morali bi manje da je pravimo a mnogo više da osluškujemo. Možda bi slušanjem a ne pričom pronašli taj mir, a čije ime je spokoj, koji nam je čini mi se sve više, gotovo očajnički potreban.

Posmatrajte ljude oko sebe, slušajte šta govore, ali ih pre svega posmatrajte i videćete da se  najvažnije reči nikada ne izgovore. Kada bi se izgovorile ona bi postale nešto mnogo više od toga. Postale bi ISTINA … a ona je tako opasna, često pogubna. Istina otkriva dušu i ostavlja je golu i nezaštićenu. To osećanje je očigledno za većinu nepodnošljivo.

Umesto toga biraju LAŽ uobličenu u sve one neizgovorene istine.

Tako im je valjda lakše, no bojim se da cena te laži nije previsoka, jer nju svakako, na samom kraju, morate platiti svojim životom, svojim promašenim životom.