Poslednja straža – Nenad Milkić

Upravo završih čitanje ovog „dokumentarnog“ romana gorepomenutog pisca …

Neki prvi utisak je da je Nenad uradio sjajan posao. Uspeo je nekako da prenese na papir emociju koju svi osećamo kada se izgovori to ime, za nas sad već nekako gotovo mitsko, legendarno – Kosovo. Naslikao je TUGU rečima.

Osećam se pomalo loše što sam gore napisao da je obavio sjajan posao … jer mi ovo iskreno deluje kao kada bi rekli kamenorescu da je uradio sjajan posao kada je napravio spomenik. A to ova knjiga i jeste, ništa drugo do spomenika Vladimiru Radoičiću i svim drugim momcima koji su poginuli na Košarama i svim drugim delovima Kosova.

Neću previše govoriti o knjizi, možete je lako nabaviti kod autora, a takođe bi vas pozvao da na bilo koji način podržite udruženje Vera Nada Ljubav koje su osnovali porodice ubijenih momaka sa Kosova.

Ono o čemu želim da pišem su neke emocije koje su me preplavile nakon čitanja ove krajnje potresne knjige. Sem tuge u velikoj meri je prisutno i razočaranje … u vojsku, državu, političare i sve one druge u koje smo generalno decenijama unazad razočarani. Međutim, ova knjiga je nekako podigla taj osećaj na nivo jednog potpunog ogorčenja.

Odnos države prema porodicama nastradalih je … pa ne znam šta bih rekao … u ovom trenutku me već polako hvata bes …. i zaista svima koji su zalupili vrata ovim ljudima a koji su bili dužni da im daju odgovore želim sve najgore … samo jedno im ne želim … jer to ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju … ne želim im da osete šta znači gubitak rođenog deteta.

Kosovo … mislim da sam noćas konačno shvatio zašto nam je ono toliko bitno … Nema to veze sa manastirima, crkvama, rudnim bogatstvima … ono je natopljeno našom krvlju kroz vekove a to očigledno nema cenu.

Da bi jednoga dana bilo naše ponovo … kao što to velika većina želi … ono mora ponovo uzeti svoj danak u krvi … da li ga vredi i dalje natapati krvlju u nadi da će to biti poslednja žrtva koju ono ište?

Ako do toga dana jednom i dođe … samo bih zamolio sve one kojima su puna usta Kosova i srpskog nacionalizma, što tetoviraju krstove, srpske svece, srpske velikane pa posle diluju drogu, napijaju se po klubovima, dele pare na kamatu i sve one druge što srbuju po fejsbuku da toga dana uzmu pušku u ruke i krenu putem Kosova … ili da zauvek ZAĆUTE.

Kažu da na Košare više ne idu ni Albanci … kažu da se tamo vide aveti mrtvih vojnika kako besciljno tumaraju kroz šumu … verovatno čekajući one koji su ih tamo i poslali da konačno dođu i zamole ih za oproštaj kako bi se njihove namučene duše konačno upokojile.

 

 

 

11 thoughts on “Poslednja straža – Nenad Milkić”

  1. Вечна слава погинулим војницима. Нека им је лака земља!

    …А правда и трајнији мир ће стићи на узвишен начин, верујем, без проливене капи крви. Маколико то звучало невереоватно и немогуће.

    ПС. „…О Отаџбини кличите са поносом и љубављу. Отаџбина није оно што само данас јесте, већ оно што је одувек била и што остати мора. Она је више, много више од међе и граничног прелаза. Отаџбина је нежна, топла брига сељака у узораном пољу када му се поглед вине ка кишним облацима, завијорена застава на јарболима спортских борилишта и граја школских дворишта; Отаџбина је онај вечни ехо Милошевог завета у тмини кнежеве вечере, болна тишина на обалама Вида и одјек јаука јасеновачких мученика. Отаџбина је хладна ноћ на барикадама, снег који не престаје да веје. Отаџбина – све је.“

  2. Ako si mogućnosti nabavi knjigu … nažalost videćeš mnogo razočaravajućih stvari …. odnos države I vojske prema porodicama nastradalih je sramota. To udrużenje skuplja sredstva da podigne spomenik poginulim vojnicima jer država to neće da uradi … kupili su zemlju, pročitah negde, da je na brdu I da gleda u Savu. Sledeća stvar je taj spomenik, valja im pomoći. Lozanka Radoicic, majka od Vladimira kome je I posvećena knjiga, je sve to organizovala. Dopisivao sam se juce sa njom. Sjajna zena, majka hrabrost. Krvi ce biti, to znam … voleo bih da si ti u pravu … ali biće je ponovo, kad tad. To je sve mi se vise cini nasa sudbina, koju kao da iskreno prizeljkujemo … pa dobro, mozda je to sve prosto prirodan nastavak nase istorije … Kosovo je nasa sudbina, a da li ce to biti I nas kraj ili neki novi pocetak ne znam …. cini mi se da ce Vucic ici na podelu. Pisao sam vec o tome, mozda je I to najpametnije … ali ne verujem da ce to proci na referendumu … rasirih pricu … slava junacima … slava Vladimiru Radoicicu I njegovim drugovima.

  3. Читала сам књигу чим је изашла. Писала сам о мом утиску. Ми живимо у ненормалној земљи. Наши политичари су власници наших и живота наше деце. И није их брига за нас. Њих једино интересује да своје већ препуне џепове још мало допуне. Брига њих и за Косово и за Владимира и све Владимире који су изгинули у ратовима. Они су своју децу склонили а за нашу их није брига. Лозанку знам и дивим јој на снази да оствари свој циљ. Ненад Милкић је одличан писац који је успео да нам дочара све оно што се догађало…
    п.с. не знам да ли си читао његове песме…

  4. Нема издавача јер никоме не одговара да се објављује истина. А Ненад је један сјајан ЧОВЕК и писац…

    ИМАО САМ ДЕВЕТНАЕСТ ГОДИНА

    Човече…
    ако те тако могу назвати.
    Шта радиш у ноћи док тражим спас?
    Слушаш ли сове? Можеш ли заспати?
    Чујеш ли мој глас?

    Или ти у ноћи срце зебе
    док у прозор лупају капи кише.
    Дивна је ово ноћ – дивна за тебе.
    За мене никада више.

    Питам се….
    Зашто дрхтиш у овој ноћи?
    Зашто ти на очи неће сан?
    Да ли ћеш икада заспати моћи
    због сећања на онај дан?

    Сећаш се тог дана, сећаш зар не?
    Моје си срце из груди вадио.
    Ниси ми само секао тело него и сне
    а ја сам те гледао док си то радио.

    Памтиш ли моје очи човече зли?
    У њима оста запис крвавог пира.
    Признај да због њих не спаваш ти,
    да су оне узрок твојих немира.

    Још осећаш на рукама топлину срца мога.
    Још ти се прсти лепе од моје крви.
    Немој да уздишеш и да призиваш Бога.
    Заувек ћеш ме памтити. Био сам ти први.

    Друге ће мученике прекрити време,
    – а много је суза Паштрик сакрио -,
    друге заборављаш али памтиш мене
    јер био сам први коме си срце
    ….. ,,на живо,, вадио.

    И питам се….
    Када видиш матер своју
    што те је на свет у муци донела,
    да ли тада помислиш на стару моју
    која је од туге за мном увела?

    Да ли знаш како је хладна вода
    у коју си моје тело бацио?
    Шта ти је био циљ? Можда слобода?
    Ти ниси слободан јер ЈА сам се вратио.

    Ја ти опраштам….
    …. Можда си морао тако.
    Али док орден за злодело будеш примао,
    сети се ти и нека зна свако
    да сам деветнест година имао….

    САМО САМ ДЕВЕТНЕСТ ГОДИНА ИМАО….

    Ненад Милкић

    п.с. На овакав начин бране Косово и Метохију они који су били ’98. и ’99. исувише млади за ону праву борбу а касније сасвим „зрели“ да на свој начин сачувају истину о страдању српских војника. Један од њих је и млади песник-писац Ненад Милкић…
    Објавио Luna LJ Markovic у недеља, јун 01, 2014

  5. Владимир и његови другови нису се вратили са последње страже … за њих и све борце који су заувек остали на последњој, вечниј стражи у одбрани Србије:

    П О С Л Е Д Њ А С Т Р А Ж А

    Ноћас сам мајко ја сам на стражи,
    у пустој ноћи, без икога свог,
    ноћас ме њихов метак тражи,
    не брини мајко чува ме Бог

    Ноћас ме тражи погано семе
    зли умови, олош од људи,
    очајнички желе да убију мене,
    не плачи мајко већ срећна буди

    Ноћас ме траже крвави ножеви,
    упрљани убијајући децу и жене,
    прогањају последње чуваре српства
    не плачи ако пронађу мене

    јер имаш кћерку, сестрицу моју
    не запостављај њу мене жалећи
    тугуј у срцу али са поносом причај
    МОЈ СИН ЈЕ ПАО КОСОВО БРАНЕЋИ

    Ненад Милкић, песник који на свој начин чува јунаке Кошара

    Много је оних који су покушавали да ми нанесу бол и појачају тугу…
    Ипак много сам захвална Господу Богу који ме свих ових година штити и помаже да увек доведе до мене људе који су вредни да ми помогну, ублаже тугу, потврде веру да мој Владимир и сви они млади људи нису отишли узалуд…

    Лозанка Радоичић.
    Објавио Luna LJ Markovic у среда, јун 11, 2014

    1. Da, tu pesmu je stavio na kraju knjige, u ovom izdanju koje kod mene. Lozanka je … ne znam sta bih rekao …. nadam se da cu u buducnosti … biti u situaciji da joj pomognem … da se konacno podigne taj spomenik, na tom placu koji je kupila.

  6. Домовина се брани и лепотом (Љ. Ршумовић). Под тим подразумевам и писану реч (колико год да говори трагичним збивањима). А ближи се тренутак, не да узмемо пушку, али да предузмемо одговорност и одлучимо да ли су нам драже тапије предака или ‘обећања’ савременика.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s