Jorgovan – Irena Marić

„Mislim da još nisam ni bila svesna svog postojanja kada sam osetila taj slatko – kiseli miris te čudne biljke zvane jorgovan.
Sećam se …
Kao da je juče bilo …
Malena kućica na početku seoceta …
u njoj bezbroj vaza napunjenih tim prelepim cvetovima. Opojni miris se zavukao duboko u svaki ugao oronule kućice.
Stara ali čista … I miriše … Uvek su govorili svi.

Još mi u glavi odzvanjaju reči:

„Malena idemo! Park je prepun jorgovana! Požuri, brzo će iscvetati!“

I zaista, jorgovan brzo iscveta i prodje. Ali taj miris ostaje zauvek.
Kažu da miris detinjstva ne iščezava nikada.
Mnogo godina kasnije usnila sam krajnje neobičan san.
Iz ne znam ni sama kog cilja, i iz ne znam ni sama kog razloga, našla sam se u prelepom parku punom jorgovana … U parku mog detinjstva.
Miris me je mamio. Aktivirala sam sva svoja čula i opustila se. Sanjareći tako u snu, o ne znam ni ja čemu, iz mašte, me trže glas:

„Malena, požuri, jorgovani brzo iscvetaju!“

I tada sam ugledala mog tatu, u krošnji tog čudesnog cvetnog drveta. Taman kada sam htela da mu kažem nešto … ne znam ni ja šta … nestao je.
Probudila sam se uplakana i ispričala mužu za san. Slušao me je pažljivo i gledao veoma čudno.
Kao da sam upravo aterirala sa neke druge planete.
Sutradan su mi iz bolnice javili da tata ima rak. Tri-četiri meseca, najduže šest, rekla je doktorka sasvim smirenim glasom. Kao da je svejedno da li je sada jedan, pet ili ponoć …
Nisam mu htela reći da umire…
On ionako nije umro. Uvek je tu. Uvek je i bio. Jednom je samo u deliću „nečeg što covek jednostavno oseti“ rekao:

„Deco, volite se. Nemojte da se svadjate“…

Ah … znao je moj tata bol moje duše iako mu nikad nisam rekla…
Ne volim groblja. Mrzim sahrane. Ne volim praznike „svih svetih“ ni „zadušnice“.
Ali taj dan sam jednostavno morala da odem tamo …
Ukaljanih čizmica na platformu gacala sam po blatu, trčala koliko su me noge nosile da stignem što pre.
Kao da bih negde i zakasnila … Na groblje se samo može otići suviše rano … ne i kasno …
Plakala sam …
Desilo se to nešto što me je jednostavno izvuklo iz onoga što zovu „kolosek života“.
Nisam imala sa kim da pričam, na čijem ramenu da zaplačem.

„Tata, zašto si me onda obavezao na onaj zavet? Ne mogu više, umorna sam!“
Da li sam glasno pričala sa njim ili nisam, to ni danas ne znam.
Znam samo da sam tog trena ugledala iza jednog malog nadgrobnog spomenika svog sinčića i čula dobro poznat glasić.

„Majko,idemo kući. Požuri … Vidi nabrao sam ti jorgovane. Požuri … brzo ce iscetati!“

Poljubila sam njegovu glavicu, pa krst. Pogledala u jorgovane, blago se nasmešila i prošaptala:

„Hvala tata!“

2 thoughts on “Jorgovan – Irena Marić”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s