Sada kada sam na korak od ostvaranja svog sna ne mogu a da ne pogledam kako sam dovde došao.
Na samom početku si ti. Zbog tebe sam počeo da pišem, ti si mi … otvorila oči … I na neki način pokazala put … Zaista ne bih bio ovde da nije bilo tebe, ne bih znao ni ko sam ni šta sam. Ti ostala i bićeš ono najbolje od mene. Sve što ikada budem napisao biće na neki način uvek tebi posvećeno.
Na samom početku si bila ti. Šteta što nisi i na kraju. Mada zarad mog pisanja je i bolje što je tako, jer bih onda bio potpuno srećan. A ne zaboravi, srećan covek ne piše ništa, prosto nema razloga za tim. Sve što je ikada napisano, a da vredi, proisteklo je iz tuge … Za voljenom osobom, za izgubljenom zemljom, za mrtvim drugovima.
Čuvaj se … I molim te budi srećna, toliko mi duguješ.
Branislav Bojčić 
Jojjj. I tužno, i lijepo, i ostavlja bez riječi. Jednostavno super. ❤
Hvalaaaa 🙂
Da, srecni ne pisu… :*
Bravo. Osećam svaku reč.
Hvala puno!
Pusti ti post, pošalji joj 500$ za početak 🙂
Hahahaha
“Све праве су љубави тужне” написао ономад Балашевић.
Касније се исправио и рекао да су Све праве љубави тајне.
Не знам. Оне моје највеће су на крају биле тужне, а из те туге су настала нека од мојих најлепших писанија.
Туге нас обележе. Неки кажу осакате, али ја мислим да нас и обогате. Емоцијом, снагом, инспирацијом. Заиста верујем да људи којима је бар једном срце било сломљено управо због тога воле јаче, лепше, дубље јер су свесни да већ сутра може бити крај. И сву ту емоцију умеју да преточе у заиста лепе речи…
Можда овај коментар и нема много везе са твојим текстом, али нема везе.
Хвала јој што је пробудила у теби те светове које јесте…
Komentar u potpunosti oslikava ovaj tekst. Hvala ti.