Šta da ti kažem malena, izgleda da sam samo još jedan zatucani Balkanac. Pomisao da si bila sa nekim drugim posle mene je toliko bolna da mi se čini da ću ispljunuti sopstveno srce.
Znam, znam … a koliko ih je bilo posle tebe?
Iskreno ne znam, niti me zanima, ali znam da sam u svakoj tražio tebe, u svakom pogledu, mirisu, dodiru … nema te … nema nas …
Sačuvao sam tvoj broj telefona … zatrebaće mi sigurno još jednom, na samom kraju, da ti poslednjim atomom snage otkucam ono što više nisam u stanju da izgovorim.
Zanima me samo da li ćemo u starosti zažaliti zbog nas, što nismo prešli preko ponosa …
To zaista ne želim i zato se svakoga dana trudim da eliminišem mogućnost da je jednoga dana i dočekam.
One day baby you’ll be old …
Branislav Bojčić 
Znaš, čitam ovo i razmišljam. Koliko nas priča o tome koliko je novih bilo posle onih koje su ostavile trag. A retko kome pada na pamet da razmisli koliko ih bude pre te fatalne, da li njoj reći za njih ukoliko postoje istovremeno (kad ne možeš da osvojiš nju a treba ti neko), i da li su i one bitne, da li one ostave traga.
Ponos vs Sreća
Jeste dilema. I jeste balkanska. Ali, mi ovde živimo. I svi smo Balkanci.
But, one day we’ll be old… 🙂
Koliko je samo ljubavi izgubljeno zbog ponosa…
Da, ali ko je zbog ponosa odustao … bolje nije ni zaslužio 🙂