Svako je kovač svoje …

Šetao sam gradom kada sam je ugledao. Zaledio sam se, na trenutak sam pomislio da se negde sakrijem ali bilo je kasno, i ona je mene videla. Prišli smo jedno drugom nekako stegnuti, zbunjeni, godinama se nismo videli. Poljubili smo se u obraz nekako brzo kako bi što pre napravili dovoljan razmak između nas. Rekla mi je da je izašla na pauzu za ručak i predložila mi je da odemo zajedno u restoran. Prihvatio sam, iako mi je za trenutak palo na pamet da izmislim neki izgovor i odem što dalje od nje, ali nisam mogao da odolim.

Seli smo, naručili piće i hranu, pričala mi je da radi kao sudija, to je oduvek i htela. Ima i porodicu, blizance, sina i ćerku i muža dosta starijeg od nje, profesora na univerzitetu. Drugim rečima sve što je oduvek htela. Pokazala mi je sliku dece, bila su zaista prelepa, ličila su na nju. Iz priče sam zaključio da joj je muž jako dobar čovek, da je zaista voli i da je divan otac. Bilo mi je zaista drago zbog nje, srce mi je bilo puno dok sam je slušao kako priča. Pitao sam je da li voli muža, nisam trebao ali bilo je jače od mene. Pogledala me je pomalo iznenađena i rekla mi da je on dobar čovek i otac, zatim je spustila glavu i brzo prebacila temu na mene.

Rekao sam joj da sam već godinama u inostranstvu, to je naravno znala, da sam oženjen, da imam ćerku. Pokazao sam joj sliku, nasmešila se kada je videla, rekla je da ima iste obraze kao ja. Pitala me je kako se zove, brzo sam prešao na drugu temu, pričao sam o poslu, putovanjima, zajedničkim prijateljima.

Bilo nam je zaista lepo, kao da se nikada nismo rastali, uvek sam imao utisak da sa njom mogu da pričam danima.

Odjednom me je pitala kada ćemo se ponovo videti.

Kada ponovo naletimo jedno na drugo odgovorio sam joj.

Pitala me je da odemo sad odmah negde, da budemo sami …

Odbio sam, čemu to, nije nam bilo suđeno, samo bi zakomplikovali živote sebi i što je bitnije svojim bližnjima.

Razumela je, oči su joj bile pune suza, ustao sam i krenuo ka izlazu. Ustala je i uhvatila me za ruku, pitala me je da li još uvek nekad mislim na nas.

Šapnuo sam joj na uvo: “Ćerci sam dao ime po tebi”.

Suze su joj se slivale niz obraze, poljubio sam je u čelo, okrenuo se i otišao pre nego što je ona videla moje.

9 thoughts on “Svako je kovač svoje …”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s