Bezvremeno remek delo … ova pesma dole. Sa godinama nekako sve istinitija, sve realnija. Ništa se ne menja … živimo i dalje u iluzijama. Samo je sada još gore … ranije su nam servirali iluzije u kojima smo živeli a sada ih sami stvaramo. Iluzija je postala naš izbor … lakša nam je valjda od ove sive stvarnosti sa kojom nikako nemamo hrabrosti da se suočimo.

Stalo nam je više do broja lajkova i pratilaca nego do stvarnih prijatelja …

Više vremena gubimo pokušavajući da napravimo savršeni selfi nego razmišljajući šta bi mogli pročitati … možda nešto novo naučiti … sa kime se jebati …

Jebemo mi sami sebe u mozak svaki dan … to nam je valjda dosta.

Kada smo zadnji put uradili ono što smo zaista želeli bez straha od mogućih posledica … pozvali osobu koju volimo, okrenuli prijatelja sa kojim smo se posvađali zbog nečega čega se više i ne sećamo?

Ponos?

Nije to ponos, to je strah. Postali smo pičkice … i to je to … strah nam je postao jedina vodilja … preci nam se okreću u grobovima.

Racionalizujemo stvari … slušamo mozak umesto srca … mozak izdresiran gorepomenutim iluzijama … koji je izgubio osećaj za pravedno, on ne zna više šta je dobro ili loše … on zna samo šta je sigurno, šta je ta takozvana zona komfora koja nas uljuljkuje i krade nam ovo malo dana koji su nam preostali.

Žive će nas zaboraviti umesto da nas mrtve pamte …

Izbledećemo umesto da izgorimo …