Odoh ja danas do marketa ne bi li pokušao da nađem nešto jestivo … kupih sve sem hrane … dolazim do kase … plaćam … i kasir izgovara Branislav Bojcic ?

Ja sav srećan što neko konačno uspeva da izgovori moje ime … mene inače ovde zovu Branko jer im je iz nekog meni nepoznatog razloga jako teško da izgovore Bane.

Što je najgore ima još jedan Branko koji je došao pre mene … pa sam često i Branko The Second …

Skrenuh kao i obično sa teme …

Dakle kasir ubode iz prve moje ime … Ja reko:

• Bravo … vi ste prvi koji ste to uspeli.
• Da nismo mi iz iste zemlje – upita on.
• Ja sam iz Srbije. – odgovorih.
• A ja iz Bosne, eto nije isto ali blizu. – odgovori na našem jeziku gospodin za kasom.
• Baš je isto, obojica smo iz Jugoslavije – kao i uvek nadmeno i sa tim nekim kretenskim ponosom koji više i ne znam odakle čupam kad spomenjem NJENO ime …
• Jeste, iz Jugoslavije smo. – tužno mi nekako odgovori, i već videh da sam preterao.

Spakujem to nekako što sam kupio, pozdravimo se, izađoh … da sačekam čuveni Uber … kad ženski glas iza mene na tečnom “američkom” …

• Vi i kasir ste iz iste zemlje? – upita simpatična gospođa sa nekako plemenitim izrazom lica ….
• Pa da – sad još više zbunjen, kako joj objasniti … – nekada je bila ista, sad više nije …
• A izvinite, izvinite … pitam samo jer kada ste otišli sa kase, gospodin je naglo pocrveneo, delovao je jako potreseno … A koja je to zemlja ?
• Jugoslavija … nema je više …
• Ah Jugoslavija … znam dosta o tome mladiću … strašno je to šta vam je urađeno … tako mi je žao … čuvajte se …

 

Jeste strašno je …. pomislih … još je strašnije to što smo sami sebi uradili …