… i to ne zato što su sad ušli u finale. Uvek navijam za ex-Yu republike.

Zašto?

Moj narod, takav kakav je, najbolji jer je moj. Govorimo sličnim jezikom, istog smo mentaliteta, generalno sam patetično-melahnolične prirode i ne mogu da zaboravim da smo nekada živeli u istoj zemlji i makar na kratko se voleli, onako bratski, iskreno. U to, duboku verujem, da nije bilo tako, Jugoslavija se ne bi u potpunosti obnovila samo nekoliko godina posle rata, i to rukama, sirovom snagom, ne mašinama, tako nešto može samo da se postigne savršenom ujedinjenošću koja je nemoguća bez emocija.

Mnogo doduše volim i kad ih pobedimo, recimo u košarci. Taman koliko sam voleo da pobeđujem i mlađeg brata, jer znam koliko ga je to nerviralo. Svi smo mi ponekad malo sadisti prema osobama koje volimo.

U Srbiji vlada mišljenje da ne treba da volimo Hrvate jer nas oni mrze. U Hrvatskoj verovatno vlada slično mišljenje. U Americi vlada mišljenje da smo se baš zajebali što smo rasturili Jugoslaviju, pa nas jebu svi redom, živeli u Srbiji, Hrvatskoj ili Americi. Jedina razlika je što nas ovde jebu za malo veće pare, tako da mi tu dođemo kao skuplje kurve … “Malo sam debeo, ali zato mešam sačuvaj Bože”.

I tako … ko o čemu, ja o jebanju …

Braćo, želim vam sve najbolje u finalu. Pobedite pa da svi zajedno proslavimo svetsku titulu.

P.S. Ipak moram da se vratim na seks:

Puši ga Đukanoviću! Ti si simbol svega onoga što ne valja u mojoj zemlji.