Dakle to je onaj osećaj kada krenete da izgovarate nešto a znate da je to prosto pogrešno i da će vas stići kazna kad tad …

Ja na tu kaznu nikada nisam morao da čekam previše.

Dakle … juče sedim sa drugarom i jedemo … prolazi mlađi čovek i pita nas odakle smo i kako se zovemo … Mi mu uljudno odgovorimo … posle par minuta on ponovo prolazi i postavi nam ista pitanja … posle par minuta ponovo dolazi i kreće da nam postavlja ista pitanja i onda se seti i kaže:

• Znam, vi ste iz Srbije!
• Gospodine pa vi imate sjajnu memoriju – odgovaram ja, dok se ujedam za jezik.

Tu naravno iako znamo da ćemo u Pakao, počinjemo da se smejemo i drugar i ja, a pomalo i taj čovek.

Odmah sam znao da će mi se nešto desiti i da će boleti.

Sutradan, to jest danas, prvo promašim stepenik i laktom udarim u zid, s obzirom da su ovo američke kuće, imao sam sreće što nisam prošao kroz  taj zid i pao na ulicu. Zatim mi sleti noga i zamalo da uganem zglob, i taman kad sam mislio da je to to i da sam se izvukao onaj isti prijatelj koji je sedeo sa mnom mi skalpelom slučajno iseče prst. Zaustavismo nekako krv, uvismo prst, utvrdismo da je to zbog onog juče.

Bitno je učiti na svojim greškama, samo se tako može napred!

…

Dolazim kući i vlasnik koji je izrazito kulturan i pristojan čovek me pita:

• Hej Bane šta ti se desilo sa prstom?!
• Imala je oštru p***u !!!