Nikada nisam bio nešto posebno plašljiv.

Možda će zvučati gotovo nestvarno ali mislim da je presudnu ulogu u tome odigrala “Tvrđava” i Mešino pisanije …

“A meni se čini da je strah najveća sramota ovoga sveta, i najveće poniženje čovekovo …”

Sećam se jednog perioda svog života kada sam se plašio … Tada sam mislio da sam zaljubljen a sada znam da sam voleo. Sećam tog osećaja nesigurnosti, straha od situacija na koje ranije a i danas ne bi uopšte obraćao pažnju.

Imao sam šta da izgubim i to me je užasavalo.

Sada nemam šta da izgubim i osećaj je oslobađajući.

Znam da je to loše, ali samo zapisujem ono što osećam.

…

Danas sam sticajem okolnosti bio u domu za brigu i negu o starim licima … i setio sam se svog najvećeg straha … Straha od starosti.

Izmučena lica i prazni pogledi senki onoga što su nekada bili mi govore samo to da je njihova priča potrajala više nego što je trebalo. Znam da zvučim užasno, ali ponovo vam kažem – pišem ono što osećam.

Mnogo toga sam u životu želeo, mnogo toga sam u poslednje vreme i ostvario. Nikada se za to nisam molio Bogu, jer sam uvek verovao da to zavisi samo od mene i toga da li sam vredan svojih snova.

Ali evo sad, ovako pred svima:

• Bože, molim te, ne daj mi da ostarim.

Ako je moj trenutak došao danas, sutra ili kad god … neka je … ne žalim ni za čim … samo ne želim da se jednoga dana probudim a da se ne sećam ko sam, čiji sam, odakle sam, koga sam voleo, i ko me je voleo … tek toliko …