Sa emitovanjem je krenula jedna sjajna serija, Westworld se zove. Entoni Hopkins igra glavnu ulogu. Ako je već ne gledate, zaista bih vas posavetovao da krenete. Ne želim da pišem o njoj, želim da je gledate, zaista je jedinstvena, skoro kao i gospodin Hopkins.
No … gledanje današnje epizode me je podstaklo na razmišljanje o tome koliko nama vrede naše ideje, naša životna dela. Životno delo je ništa drugo do ideje koju smo trudom čitavog našeg bića od jednog elektronskog impulsa mozga izgradili do nečeg što može da se opipa, nečeg što možda, ali samo možda izaziva kratkotrajno ili dugotrajno oduševljenje u očima drugih ljudi, nešto o čemu će ljudi pričati jedan minut, sat, dan a možda nešto što može trajno da promeni ovaj svet, možda nešto što može da ga načini savršenim ili možda čak i da ga uništi, što bi dotičnog tvorca uzdiglo u rang Boga.
Duboko sam uveren da idejama ne treba dozvoliti da propadnu. Ukoliko sami nismo u mogućnosti da je sprovedemo, iz ma kojeg razloga, možda je treba ustupiti nekome ko bi želeo da je ima a ko te mogućnosti poseduje.
Ali … ukrasti nečiju ideju … nečije životno delo zaista smatram ultimativnim činom izdaje.
… jer “dela” jesu važnija od ljudskog tela … telo umre, istruli … postane deo zemlje … blato … prašina … ali ona nas čine besmrtnima …
Životno delo, ako ono to zaista jeste ne može doći kao posledica nekog primalnog poriva, kao recimo želja za egzistencijom, za novcem … ono mora biti opsesija … jedini beskompromisni zahtev našeg srca, ogledalo duše i krajni cilj svih impulsa koje mozak emituje usaglašenih u tom sistemu haosa kako bi nas na samom kraju odveli do njega.
Ukrasti nekome to, ekvivalent je ubistvu.
Branislav Bojčić 