Stanimir Trifunović o rukopisu „Mrzim svog brata“

Драги Пријатељу!
Дакле, Пријатељу, јер Те заиста доживљавам као врло блиску особу, што и није чудно имајући у виду да се „познајемо“ скоро пет година ( а то већ није за потцењивање, сложићеш се), а посебно стога што делимо доста истоветних вредности које разумемо на истоветан начин. Пре свега мислим на непоколебљиву посвећеност истини и правичности. Можда је ова констатација егоистична и у сферама суманутих идеја величине, али, нека се неко усуди да примети да су у питању другоразредне ствари, а наша (моја) стремљења изопачена, па макар била и умишљења. Негде у темељима ових вредности вероватно је (наглашавам ово „ вероватно“) човекољубље, слободарство и најзад, вера у – Бога (у ово последње сам сигуран).
Елем, добри друже мој, Бане, нећеш веровати, али сада ми је жао што нисам знао да рукопишеш роман и што Те у његовом објављивању нисам спречио.
Привремено, додуше.
Наиме, осећај који сам доживео читајући, као и онај који је у мени ускрснуо по окончању читања (синоћ), раван је егзалтираном одушевљењу. Тако бритка и непосредна исповест која пламти од вере и љубави према Човеку и гори од жудње за једноставним животом тзв.“малог“ човека, од љубави разочаране и узнемирене, љубави сведене на огољену страст и атавистичку сировост, архетипално дисоцирану на црно или бело, да или не, живот или смрт… али и тада љубави, дакле, таква један исповест и није могла бити написана другачијим ритмом и динамиком, она је морала бити стешњена на мањи број страна, време је морало бити сублимирано у сат времена читања, како би могла буктати у свој својој пржећој ватри и појести своје јунаке. Њена мисија и јесте била деструкција, али она регенеришућа, посветљујућа, фениксијанска. Tаква, са човек пожели да почне све испочетка, па макар пре тога морао и умрети. Елем, мислим да си потписао нешто што ће померити тежишну тачку сваког читаоца, што никога неће оставити равнодушним, а посебно стога што си у средиште збивања ставио „нашу“ страну и мотиве понашања и бруталност поступака призмирао кроз паноптикум и селфоптукум једног Србина (који је могао бити било ко други, не само муслиман, хрват, албанац, већ и јапанац, канађанин, финац, јужноафриканац… као и премда је таквих судбина било на свим странама у ратом захваћеној СФРЈ). Верујем да Твој рукопис може пре свих осталих политичких напора , миротворачких празних слова, прихватања и/или негирања одговорности за злодела, притисака неискрене међународне заједнице и којекаквих још белосветских или унутрашњих иницијатива – допринети раскринкавању стереотипа о другој страни и подићи степен разумевања за највећи број табуа и тамних мрљи свих учесника у рату на простору бивше земље.
А, када рекох да жалим што нисам био у прилици да те спречим у објављивању рукописа, то се односи на неке тзв. занатске пропусте у самом писању, које сам канда уочио ( не говорим о граматици и томе слично), на поједине формулације реченица које су могле бити другачије, донекле хармонизованије унутар њих самих. То је случај и код мене, али ја настојим да сваки свој рукопис проверим временом и његовим судом. Напишем нешто па пустим да прође пар месеци, или година, а потом пречитавам и коригујем. Нестрпљење ме глође, а ја се грозничаво борим. Хтео бих да објавим и све предајем рукоопис издавачкој кући, а знам да нешто још није довољно поправљено и доведено до стања којим бих био задовољан. Сматрам да Твој рукопис, који иначе носи сирову, скоро дивљу емоцију и не треба да буде језички савршен јер би га то учинило парадоксалним, неприродним и извештаченим, самом себи и идеји коју промовише, противуречним, али сматрам да је било места, делова текста и/или реченица која су могла бити технички другачије решена. Не зато што би се мени то тако свидело, или зато што би одговарaло мом укусу, не дај боже, мом стилу писaња, већ зато што мислим да би тиме била задовољена „техничка исправност“ језичких конструкција.
Најзад, да поновим, мислим да си написао одличан роман (можда је у питању новела, но то сада није важно, а и ја нисам никакав ауторитет за те ствари, па ни ово, као и све што сам претходно написао не сматрај икаквим стручним мишљењем, већ непосредним и директним утиском одушевљеног читаоца који настоји да буде искрен) и знам да ће наићи на бомбастичан одјек. Наравно, биће му потребно доста медијске подршке, али идеја коју артикулише, емоција коју генерише и спознаја коју осветљава, сасвим то и заслужује.
Срдачно Те поздрављам и надам се да ћемо једног дана стиснути руку једно другом.
ПС. Ово је мој тренутни утисак. Током времена ћу бити слободан да га допуним. Ако се наметне икаква потреба. Или ме опхрва жеља.
Жив био!

za tebe prijatelju

http://www.mojvideo.com/video-djordje-balasevic-regruteska/9742a583d840525473a7

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s