U životu postoje bitke koje trebaju i moraju biti dobijene. Postoje i one koje su unapred izgubljene i šta god mi uradili ne možemo nikako da promenimo njihov ishod. Te bitke nisu naši porazi. One su lekcije, koje nas ako ih prihvatimo kao takve, uče kako da dobijemo onu najvažniju bitku, koja glasi – “kako izvojevati sreću” ?
Kad to naučimo – našoj borbi je kraj.
Ali ne Sebastijanu, nego ovom našem polnom organu. Zarad relativne “kulture” teksta smanjićemo vulgarnosti tako što ćemo ga zvati recimo Đokica.
Primetio sam da se analizom Đokice u poslednje vreme uglavnom bave žene, novinarke, psiholozi, doktorke itd
E do Đokice!
Kako koji Đokica, žena može da zna kako je imati Đokicu.
( 100% sad svi ovi koji ne vole psovke žale što nisam ostao pri Kurcu )
Sve analize su potpuno pogrešne jer su zasnovane na pretpostavci da su dotični i njegov Đokica jedna osoba … Apsolutno nisu!!!
Đokica vam je tu kao njegov najbolji ortak, bleje non-stop zajedno, takoreći nerazdvojni su.
Dotični čovek u koga ste se zaljubili je pažljiv, pun ljubavi i razumevanja ( znam da nije, ali to nije tema ove priče 😛 )
Đokica je pun energije, uvek spreman za akciju, kao neki life coach, motivacioni govornik, koji uvek ima ideju za nekom novom avanturom. I to je tako 24 sata, 7 dana u nedelji …
Postoji čitav unutrašnji dijalog koga žene uopšte nisu svesne:
I naravno odu, ona sazna …
5 minuta kasnije …
10 minuta kasnije …
24 sata, sedam dana u nedelji …
Odem ja jutros u teretanu, 7 ujutru, gomila ljudi vežba. U Americi inače svi vežbaju od 10 do 110 godine.
I krenem ja muški … prva vežba, brutalno, serije do otkaza, ma primio se ko mladi majmun.
Kad ulazi jedna od boljih riba koje sam video u životu. Kao neka varijanta Selme Hajek, samo mnogo, mnogo bolja. Cela teretana zeva u nju, babe, dede, deca, roditelji dece, lezbejke, pederi, čistačice, svi ….
Jebeš trening.
Odem ja tamo, znam da nema ništa od toga, ali bar da se muvam oko nje.
Kad ono … prođem par puta, ona počne da se smeška …
100% nije meni … pogledam ponovo, čini mi se meni …
U glavi mi momentalno Boris Milivojević … “Mare/Bane care sad je startuj …”.
Kad kurac, čujem i drugi glas. Moj drug Sale:
“E jeste, baš u tebe gleda, aj bre picopevac, nije to za tebe, ja ću to da oderem …”
Reko jbg, Mare je ionako bio naduvan u filmu, verovatno je Sale u pravu (ne tražite logiku u ovome, nema je). Uglavnom ne gleda u mene.
Kad …. riba dolazi do mene … Haaaa … Sale picopevac tišina!!!!
Ceo sever Marakane mi skandira:
“Hej Baneeee skoči i daj ga k…..”
“Ćao ja sam ta i ta”
“Ćao ja sam Bejn” … tako se čita na njihovom a i zvuči kul jer je to neki lik koji je prebio Betmena.
I tu ona reč, ja reč, “ke koza” …
“Lepo izgledaš, vidim da si u formi”
“Ma ne, malo sam se ugojio, hvala ti na komplimentu. ( ja tipa smršao 30kg bukvalno)
“Koristiš suplementaciju” ?
“Da, obican whey, blend, bcaa, glutamin, vitamine … izdeklemujem ja to sve …
To je to mislim se, na mom si terenu, dok dodjemo do doziranja, moja si.
Kad onda … tuššššššš
“E super baš, znaš ja radim u Herbal life!”
E do kurca kučko bolje da si Jehovin svedok!!!
“Kada budemo naučili da je obraz
vredniji od zlata, a reč skuplja od glave,
setićemo se šta znači biti čovek.”
Ponovo ćemo biti ponosni. Sa ponosom će doći i volja. Počećemo da radimo dobro i odgovorno svoj posao koji god on bio. Neće nam biti teško “da pospremimo kuću i oko nje”. Sešćemo sa detetom da uradimo domaći, taman da se podsetimo i onoga što smo davno zaboravili. Sa tim obnovljenim znanjem će doći i želja da naučimo nešto novo.
Nećemo zaboraviti da svakoga dana kažemo ženi/mužu da je volimo, da pozovemo oca i majku i pitamo kako su, da nedeljom odemo na groblje, babi i dedi sveću da zapalimo.
Moramo se setiti šta znači biti čovek, šta znači biti dostojanstven, ponosan i slobodan.
Obraz vredniji od zlata,
reč skuplja od glave.
Petrarka je rekao da pesnici počinju da žive tek kada umru. Kosta Vujić navodno svom učeniku/pesniku Miloradu Mitroviću da ga čeka teška sudbina pesnika po cenu večne slave. Cane Partibrejkers da srećni ljudi ne pišu pesme. Tamo neka budala da su pesme krik duše.
Napisao sam ih samo nekoliko u životu. Svaki put sam imao osećaj kao da vrhom pera probadam svoje srce i da umesto mastila pišem svojom krvlju. Sreća je moja verovatno što nisam bio dovoljno talentovan da bih bio pesnik, pa ću možda i poživeti koju godinu duže.
U duhovnom smislu, ne postoji teži život od njihovog ali i ne postoji večnija slava od njihove … Oni najbolji ostaju upamćeni hiljadama godina …
Oni su zauvek besmrtni jer žive u našim srcima …
Ovaj ispod je moj omiljeni, ovo je moja omiljena pesma i moj omiljeni stih:
“Moj živote beše li tek san?”
Ovde je sve nekako brže, pa i sam život. Spava se po malo, kofeinske tablete gutam kao pez bombone. Najviše mi smeta što nemam vremena za pisanje i čitanje. Požalim se ja tako jednom ljudima i dobih, onako na prvi pogled, dobar savet. Jedna prijateljica mi reče:
– A što ne slušaš audio knjige? Tipa … dok radiš druge stvari, staviš slušalice i to je to. Kao multitasking …
Jbt pomislih, sjajna ideja. Mnogo više volim hartiju, ali u ovom trenutku daj šta daš. Skinem ja neke aplikacije i tamo stvarno mnogo knjiga. Vidim ja ima brdo neki priručnika, kako biti srećan, kako se obogatiti, kako ovo, kako ono, kad tamo priručnik kako bi koncentrisan. E, reko ovo meni treba. Uvek sam imao probleme sa koncentracijom , sem kad treba da se piše. Znate ono kad učite matematiku i u pola jednačine zateknete sebe kako gledate porniće 😀
“Upalim” ja knjigu i krenuše saveti.
More MARŠ u pizdu materinu!
Kakav si ti genije?!
Znači treba da prestanem da radim sve ono što čini jedno ljudsko biće?!
Da bi bio šta, uspešan? Ja sam iovako postigao skoro sve što sam ikada hteo!
Koja je poenta toga? Pre ću da umrem kao siromah sa rukom na srcu i osmehom na licu, znajući da su me ceo život samo emocije vodile! Da sam voleo mnogo ljudi i da je mene volelo mnogo njih!
Da sam imao prijatelje po celom svetu, svih boja i nacija!
Da jednoga dana kada budem napustio ovaj svet, imaće ko da me se seća, i ja ću živeti dalje u sećanjima tih ljudi, čije sam živote dotakao na ovaj ili onaj način, ali najviše pisanjem, ljudi koji su me znam voleli, ljudi koje sam i ja kao što oni sigurno znaju mnogo voleo.
Ljubav je jedino što je bitno u ovom životu. Ljubav je sam život, njegova jedina svrha. Sve što radimo u životu radimo iz ljubavi prema nekome ili nečemu! Bez nje, mi smo samo pepeo i prah, nebitna zrna prašine u kosmosu, sa njom mi smo vetar, besmrtan, mi smo vazduh koji daje život ovome svetu, snaga koja ga pokreće.
Ne smeta meni što mislite drugačije, smeta mi što tu svoju “filozofiju” prodajete ljudima, zarađujete od toga … Ali ovo ustvari nije nikakva filozofija … ovo je prosto GREH … kao da im prodajete ideju zašto bi najbolje bilo da se odmah ubiju .. jer ovo što vi njima prodajete je SMRT … tražite od njih da ubiju svoje srce i svoju dušu. Sram vas bilo!
Znate u Americi je sve mnogo skuplje … pogotovo smrt. Ovde vas najobičnija sahrana bližnjeg košta bar 10-15 hiljada dolara. E sad, ako sanduk sa posmrtnim ostacima hoćete da vratite za domovinu, to slobodno možete da pomnožite sa 2 ili 3, u zavisnosti iz kojeg dela Amerike ga šaljete. I tako jednom našem sunarodniku premine otac … sabere se čovek koliko šta košta i kaže zajebi, matori je bio kul lik, ali brate što je mnogo, mnogo je.
Zemljak kremira oca, stavi ga u urnu, i pošalje ga kao običan paket DHL-om za Srbiju.
Kako smo mi domišljat narod jbt, nemam reči. Što bi Bata Stojković rekao, ala je opravio, svaka mu čast !!!
Dok hodamo ovom životnom ulicom znamo šta nas čeka na kraju nje. Smrt je jedini izvestan događaj u našem životu. Ona će nastupiti danas, sutra ili za nekoliko decenija ali će nastupiti. To je sigurno i dobro je što je tako. Sve što ima svoj početak treba da ima i svoj kraj. Smrt daje vrednost životu. Ako Bogova ima verujte mi da nam zavide na smrtnosti jer svaki trenutak možemo proživeti kao da nam je poslednji i u tome je njena lepota i neprocenjiva vrednost.
Mi samo treba da shvatimo da moramo mnogo više da cenimo godine, mesece, dane, minute, sekunde jer oni svi zajedno čine naš život.
Ne trošite ih uzalud. Izgorite u svojim željama ali nemojte dozvoliti da godinama izbledite, da postanete senke onoga što ste mogli biti.
Ne dozvolite sebi da umrete a da niste živeli.
Budite sa onima koje volite, radite ono što volite, živite da biste voleli i verujte mi kada ONA dođe po vas sačekaćete je sa osmehom na licu i postaćete besmrtni jer ćete uvek živeti u sećanjima onih u čijim srcima ste ostavili neizbrisiv trag.
Potpuno smo zaboravili šta je to .
Ne samo što smo zaboravili … nego smo ga zamenili nečim sasvim suprotnim … strahom.
Znate, ponos ne znači da ne treba da pozovete osobu koju volite i da joj kažete šta osećate. Ali za to morati biti hrabri …
Ponos ne znači da ne treba da pozovete stare prijatelje sa kojima ste prekinuli kontakt iz razloga kojih se više i ne sećate. Treba hrabrosti i za to …
Ali kada vas neko vređa, gazi, ponižava, koliko god da je jači od vas – ne dajte mu. Ako ništa drugo svaki put kada vas “ruši” vi ustanite, ako to ponovo uradi, vi ponovo ustanite … Na kraju neće biti bitno koliko puta ste pali, već koliko puta ste ustali.
Ne pravite kompromise. Oni su uništili ovaj svet. On može biti ili crn ili beo. Na nama je da odlučimo. Sivo je kompromis !
Budimo ponosni !
Biti ponosan znači voleti nju/njega, svoju porodicu, svoje prijatelje, svoju zemlju i sebe. Borite se za njih i zbog njih!
Budimo ponosni … jer to znači biti hrabar!
P.S. Budimo kao ovo dete dole …
Branislav Bojčić 