Podseti me šta to beše čovek

“Kada budemo naučili da je obraz

vredniji od zlata, a reč skuplja od glave,

setićemo se šta znači biti čovek.”

Ponovo ćemo biti ponosni. Sa ponosom će doći i volja. Počećemo da radimo dobro i odgovorno svoj posao koji god on bio. Neće nam biti teško “da pospremimo kuću i oko nje”. Sešćemo sa detetom da uradimo domaći, taman da se podsetimo i onoga što smo davno zaboravili. Sa tim obnovljenim znanjem će doći i želja da naučimo nešto novo.

Nećemo zaboraviti da svakoga dana kažemo ženi/mužu da je volimo, da pozovemo oca i majku i pitamo kako su, da nedeljom odemo na groblje, babi i dedi sveću da zapalimo.

Moramo se setiti šta znači biti čovek, šta znači biti dostojanstven, ponosan i slobodan.

Obraz vredniji od zlata,

reč skuplja od glave.

 

O pesnicima …

Petrarka je rekao da pesnici počinju da žive tek kada umru. Kosta Vujić navodno svom učeniku/pesniku Miloradu Mitroviću da ga čeka teška sudbina pesnika po cenu večne slave. Cane Partibrejkers da srećni ljudi ne pišu pesme. Tamo neka budala da su pesme krik duše. 

Napisao sam ih samo nekoliko u životu. Svaki put sam imao osećaj kao da vrhom pera probadam svoje srce i da umesto mastila pišem svojom krvlju. Sreća je moja verovatno što nisam bio dovoljno talentovan da bih bio pesnik, pa ću možda i poživeti koju godinu duže. 

U duhovnom smislu, ne postoji teži život od njihovog ali i ne postoji večnija slava od njihove … Oni najbolji ostaju upamćeni hiljadama godina … 

Oni su zauvek besmrtni jer žive u našim srcima …

Ovaj ispod je moj omiljeni, ovo je moja omiljena pesma i moj omiljeni stih:

“Moj živote beše li tek san?”

Jebeni life coach !!!

Ovde je sve nekako brže, pa i sam život. Spava se po malo, kofeinske tablete gutam kao pez bombone. Najviše mi smeta što nemam vremena za pisanje i čitanje. Požalim se ja tako jednom ljudima i dobih, onako na prvi pogled, dobar savet. Jedna prijateljica mi reče:

– A što ne slušaš audio knjige? Tipa … dok radiš druge stvari, staviš slušalice i to je to. Kao multitasking …

Jbt pomislih, sjajna ideja. Mnogo više volim hartiju, ali u ovom trenutku daj šta daš. Skinem ja neke aplikacije i tamo stvarno mnogo knjiga. Vidim ja ima brdo neki priručnika, kako biti srećan, kako se obogatiti, kako ovo, kako ono, kad tamo priručnik kako bi koncentrisan. E, reko ovo meni treba. Uvek sam imao probleme sa koncentracijom , sem kad treba da se piše. Znate ono kad učite matematiku i u pola jednačine zateknete sebe kako gledate porniće 😀 

“Upalim” ja knjigu i krenuše saveti. 

  • Nemojte da se uzbuđujete. Uzbuđenje remeti koncentraciju! ( Ok, nema drkanja neko vreme, izdržaću 😦
  • Nemojte da slušate emotivnu muziku. ( E do kurca, Balašević i Toma su mi jedine playliste )
  • Nemojte da se vezujete za ljude! Okružite se sličnim ljudima koji ne stavljaju emocije na prvo mesto.
  • Ne razmišljajte o bivšim ljubavima, koja je korist od toga. ( Tako sam jebeno počeo da pišem! )
  • Sputajte svaku vrstu uzbuđenja!
  • Fokusirajte se na rešavanje problema i poslovnih prepreka …
  • bla bla bla bla bla bla bla bla bla

More MARŠ u pizdu materinu!

Kakav si ti genije?!

Znači treba da prestanem da radim sve ono što čini jedno ljudsko biće?!

Da bi bio šta, uspešan? Ja sam iovako postigao skoro sve što sam ikada hteo!

Koja je poenta toga? Pre ću da umrem kao siromah sa rukom na srcu i osmehom na licu, znajući da su me ceo život samo emocije vodile! Da sam voleo mnogo ljudi i da je mene volelo mnogo njih! 

Da sam imao prijatelje po celom svetu, svih boja i nacija!

Da jednoga dana kada budem napustio ovaj svet, imaće ko da me se seća, i ja ću živeti dalje u sećanjima tih ljudi, čije sam živote dotakao na ovaj ili onaj način, ali najviše pisanjem, ljudi koji su me znam voleli, ljudi koje sam i ja kao što oni sigurno znaju mnogo voleo. 

Ljubav je jedino što je bitno u ovom životu. Ljubav je sam život, njegova jedina svrha. Sve što radimo u životu radimo iz ljubavi prema nekome ili nečemu! Bez nje, mi smo samo pepeo i prah, nebitna zrna prašine u kosmosu, sa njom mi smo vetar, besmrtan, mi smo vazduh koji daje život ovome svetu, snaga koja ga pokreće. 

Ne smeta meni što mislite drugačije, smeta mi što tu svoju “filozofiju” prodajete ljudima, zarađujete od toga … Ali ovo ustvari nije nikakva filozofija … ovo je prosto GREH … kao da im prodajete ideju zašto bi najbolje bilo da se odmah ubiju .. jer ovo što vi njima prodajete je SMRT … tražite od njih da ubiju svoje srce i svoju dušu. Sram vas bilo!

Djenka spalio tatu!

Znate u Americi je sve mnogo skuplje … pogotovo smrt. Ovde vas najobičnija sahrana bližnjeg košta bar 10-15 hiljada dolara. E sad, ako sanduk sa posmrtnim ostacima hoćete da vratite za domovinu, to slobodno možete da pomnožite sa 2 ili 3, u zavisnosti iz kojeg dela Amerike ga šaljete. I tako jednom našem sunarodniku premine otac … sabere se čovek koliko šta košta i kaže zajebi, matori je bio kul lik, ali brate što je mnogo, mnogo je.

Zemljak kremira oca, stavi ga u urnu, i pošalje ga kao običan paket DHL-om za Srbiju. 

Kako smo mi domišljat narod jbt, nemam reči. Što bi Bata Stojković rekao, ala je opravio, svaka mu čast !!!

O smrti

Dok hodamo ovom životnom ulicom znamo šta nas čeka na kraju nje. Smrt je jedini izvestan događaj u našem životu. Ona će nastupiti danas, sutra ili za nekoliko decenija ali će nastupiti. To je sigurno i dobro je što je tako. Sve što ima svoj početak treba da ima i svoj kraj. Smrt daje vrednost životu. Ako Bogova ima verujte mi da nam zavide na smrtnosti jer svaki trenutak možemo proživeti kao da nam je poslednji i u tome je njena lepota i neprocenjiva vrednost.

Mi samo treba da shvatimo da moramo mnogo više da cenimo godine, mesece, dane, minute, sekunde jer oni svi zajedno čine naš život.

Ne trošite ih uzalud. Izgorite u svojim željama ali nemojte dozvoliti da godinama izbledite, da postanete senke onoga što ste mogli biti.

Ne dozvolite sebi da umrete a da niste živeli.

Budite sa onima koje volite, radite ono što volite, živite da biste voleli i verujte mi kada ONA dođe po vas sačekaćete je sa osmehom na licu i postaćete besmrtni jer ćete uvek živeti u sećanjima onih u čijim srcima ste ostavili neizbrisiv trag.

O ponosu …

Potpuno smo zaboravili šta je to .

Ne samo što smo zaboravili … nego smo ga zamenili nečim sasvim suprotnim … strahom.

Znate, ponos ne znači da ne treba da pozovete osobu koju volite i da joj kažete šta osećate. Ali za to morati biti hrabri …

Ponos ne znači da ne treba da pozovete stare prijatelje sa kojima ste prekinuli kontakt iz razloga kojih se više i ne sećate. Treba hrabrosti i za to …

Ali kada vas neko vređa, gazi, ponižava, koliko god da je jači od vas – ne dajte mu. Ako ništa drugo svaki put kada vas “ruši” vi ustanite, ako to ponovo uradi, vi ponovo ustanite … Na kraju neće biti bitno koliko puta ste pali, već koliko puta ste ustali.

Ne pravite kompromise. Oni su uništili ovaj svet. On može biti ili crn ili beo. Na nama je da odlučimo. Sivo je kompromis !

Budimo ponosni !

Biti ponosan znači voleti nju/njega, svoju porodicu, svoje prijatelje, svoju zemlju i sebe.  Borite se za njih i zbog njih!

Budimo ponosni … jer to znači biti hrabar!

P.S. Budimo kao ovo dete dole …

Teški razgovori

  • Kako napreduje knjiga?
  • Napreduje … Facebook stranica mi se super razvija. Mnogo ljudi je pročitalo elektronsku verziju, komentari su fenomenalni!
  • Ne pitam se za to, nego jel si našao izdavača ?
  • Nisam!
  • A strani agenti, jel se javio neki?
  • Nisam ih više ni kontaktirao, samo ona izdavačka kuća iz Londona koja mi je tražila pare da je izda.
  • Drugim rečima nisi ništa uradio.
  • Ako ti tako kažeš.
  • A druga knjiga, jel si počeo da pišeš?
  • Nisam.
  • Zašto?
  • Hoću prvo da izdam ovu.
  • A jel znaš o čemu će biti?
  • Imam je celu u glavi već … samo treba da je otkucam.
  • Pa što ne otkucaš?
  • Kao što rekoh, hoću prvo da izdam ovu.
  • Da, da ok, ti si uvek najpametniji!
  • Jel si tu našao neku normalnu devojku?
  • Ne, ali sam našao nekoliko nenormalnih. Interesantno iskustvo.
  • Nisam na to mislila, mislim s tobom čovek stvarno ne može da razgovara, ja kao da sam na Boga kamenje bacala kad sam tebe rodila!
  • Laku noć mama.
  • Čuvaj se sine!

Hvala ti

Sada kada sam na korak od ostvaranja svog sna ne mogu a da ne pogledam kako sam dovde došao.

Na samom početku si ti. Zbog tebe sam počeo da pišem, ti si mi … otvorila oči … I na neki način pokazala put … Zaista ne bih bio ovde da nije bilo tebe, ne bih znao ni ko sam ni šta sam. Ti ostala i bićeš ono najbolje od mene. Sve što ikada budem napisao biće na neki način uvek tebi posvećeno.

Na samom početku si bila ti. Šteta što nisi i na kraju. Mada zarad mog pisanja je i bolje što je tako, jer bih onda bio potpuno srećan. A ne zaboravi, srećan covek ne piše ništa, prosto nema razloga za tim. Sve što je ikada napisano, a da vredi, proisteklo je iz tuge … Za voljenom osobom, za izgubljenom zemljom, za mrtvim drugovima.

Čuvaj se … I molim te budi srećna, toliko mi duguješ.

 

 

Sudbine koje nemaju alternativu

Skoro sam slušao jednog našeg sportistu kako priča o svojim treninzima, dijeti … drugim rečima agoniji kroz koju prolazi.

Kada ga pitaju zašto to radi sebi, odgovorio je a koja mi je alternativa?

To je to …

Mislim da čovek u svom životu zaista ima samo jednu jedinu obavezu … da ispuni svoju sudbinu. Pod sudbinom podrazumevam da radi ono što voli … Zvuči možda malo glupavo ali je tako … Radite ono što volite … vrlo je verovatno da ćete biti jako dobri u tome. Sve drugo će doći samo od sebe … Ako ste vi zadovoljni sobom, ako ste srećni sve druge stvari … ljubav, porodica, deca će doći same od sebe … To je vaša sudbina … To je vaša obaveza … to dugujete i sebi i Bogu ako verujete u njega …

Doći do toga nije ni najmanje jednostavno.

Ja želim da budem pisac, i ne želim da budem ništa drugo. Moj sudbina nema alternativu.

Napisao sam knjigu čiji rukopis nije htela ni da pogleda nijedna veća izdavačka kuća jer nemaju uslove da reklamiraju nove pisce … i to je ok. Problem zar ne?

Došao sam u Ameriku da bih mogao da plaćam reklame za svoju knjigu koju ljudi mogu besplatno da pročitaju. Dakle da ponovim ja plaćam da bi ljudi čitali moju knjigu. To je sada već ozbiljan projekat u koji je uključena i marketinška agencija itd … Poenta priče je da ukoliko zaista želite nešto naći ćete način da do toga dođete. Ukoliko ne možete da nađete način, žao mi je ali vi to ne želite dovoljno. Ili to nije vaša sudbina, pa treba da razmislite još malo … ili … vi niste vredni vaših snova …

E moja budalo … Poklanjam je!

Moja Facebook stranica je postala zaista neverovatno posećena u poslednje vreme. Mnogo ljudi je počelo da je prati i gotovo da ne mogu da stignem da u toku dana odgovorim na sve poruke i komentare.

Zaista mi je teško da rečima dočaram koliko sam zahvalan svima onima koji su pročitali moju knjigu i koji mi pomažu u njenoj promociji.

Nažalost bilo je i nekih poruka koje sam iskreno očekivao ali ponovo kad vam stignu, ostanete ipak šokirani do koje granice ljudska zloba, pakost pa u krajnjoj liniji i glupost mogu da idu.

Jedan mi je rekao da kao i Vuk Drašković sa romanom Nož nanosim štetu svom narodu.

Ok, ja zaista ne znam kako da ovo drugačije kažem, ali pojedini Srbi jesu činili ratne zločine, kao što su to radili i pojedini Hrvati, Bosanci itd … To ne znači da su ti narodi krivi za to, već samo ti određeni ljudi … Jednostavno, zar ne?

Ali to na stranu, to sam očekivao, pa mi i nije previše smetalo …

Jedan mi reče da me Amerikanci plaćaju … što je donekle i istina … Često radim ovde poslove za Amerikance ali i za razne druge nacije … Bilo bi lepo kad bi me plaćali da pišem … možda se i to desi jednog dana … samo može da bude nezgodno jer ja uvek pišem samo ono što ja hoću.

Ali jedan me je posebno ujeo za srce …

Kaže čovek dobra knjiga, bla bla bla, čudi me da nije izdata, to me samo dovodi do zaključka da si tražio previše para ?!

E moja budalo … samo par ljudi i ja znamo šta sam sve prošao i kroz šta sad prolazim da bi ova knjiga jednom ugledala svetlost dana …

Ali da više ne bi pričali o parama …

Ja pisac i vlasnik autorskih prava knjige “Mrzim svog brata” poklanjam svoj roman bilo kojoj većoj izdavačkoj kući koja se obaveže da će je na adekvatan način promovisati, sa tom razlikom da se napravi dogovor da se moj autorski honorar uplaćuje humanitarnim organizacijama  NURDOR u Srbiji, za ostale EX-YU republike, predloge dajte sami … 

Dakle dinara mi ne treba od ove knjige … ona je moj poklon mom narodu … U nju su utkani, moje srce i moja duša. Ništa vrednije od nje nemam da vam dam …