O strahu

Nikada nisam bio nešto posebno plašljiv.

Možda će zvučati gotovo nestvarno ali mislim da je presudnu ulogu u tome odigrala “Tvrđava” i Mešino pisanije …

“A meni se čini da je strah najveća sramota ovoga sveta, i najveće poniženje čovekovo …”

Sećam se jednog perioda svog života kada sam se plašio … Tada sam mislio da sam zaljubljen a sada znam da sam voleo. Sećam tog osećaja nesigurnosti, straha od situacija na koje ranije a i danas ne bi uopšte obraćao pažnju.

Imao sam šta da izgubim i to me je užasavalo.

Sada nemam šta da izgubim i osećaj je oslobađajući.

Znam da je to loše, ali samo zapisujem ono što osećam.

Danas sam sticajem okolnosti bio u domu za brigu i negu o starim licima … i setio sam se svog najvećeg straha … Straha od starosti.

Izmučena lica i prazni pogledi senki onoga što su nekada bili mi govore samo to da je njihova priča potrajala više nego što je trebalo. Znam da zvučim užasno, ali ponovo vam kažem – pišem ono što osećam.

Mnogo toga sam u životu želeo, mnogo toga sam u poslednje vreme i ostvario. Nikada se za to nisam molio Bogu, jer sam uvek verovao da to zavisi samo od mene i toga da li sam vredan svojih snova.

Ali evo sad, ovako pred svima:

  • Bože, molim te, ne daj mi da ostarim.

Ako je moj trenutak došao danas, sutra ili kad god … neka je … ne žalim ni za čim … samo ne želim da se jednoga dana probudim a da se ne sećam ko sam, čiji sam, odakle sam, koga sam voleo, i ko me je voleo … tek toliko …

 

 

Au brate, al’ je vama dosadno

Pokupi mene pre neki dan Uberom tip koji vozi Linkoln Navigator. To je luksuzan džip, koji troši malo manje od tenka. Dakle niđe veze voziti sa njim Uber, jer potrošiš otprilike duplo više goriva nego što košta sama vožnja.

Ne izdržih, pa upitah čoveka zašto to radi …

  • Ma kladio sam se sa drugarom, ko će više para da zaradi za mesec dana vozeći Uber, sav novac koji zaradimo uplatićemo u humanitarne svrhe ženama koje trpe nasilje u porodici. Onaj koji izgubi plaća put na Havaje za obojicu.

I tako … šta reći na to … Htedoh da mu kažem da je možda bolje da im odmah da te pare od goriva jer je to u svakom slučaju mnogo veći iznos od para koje će zaraditi ali poenta očigledno nije u količini para, nego u višku vremena … i očigledno višku para.

Ne izdržah i dadoh mu bakšiš koji verovatno neće dobiti za svih tih mesec dana što bude vozio jer mi je cela ta priča bila nekako smešna … ne mogu da je zamislim  u Srbiji.

Čovek se jako iznenadi i dok sam izlazio dobaci:

  • Hvala vam puno gospodine, ženama koje trpe nasilje će ovo mnogo značiti.
  • Lepo se provedite na Havajima – odgovorih, misleći kako bi jedan takav odmor i meni dobrodošao.

Nisam ja toliko baš glup, nego imam problem …

Dakle to je onaj osećaj kada krenete da izgovarate nešto a znate da je to prosto pogrešno i da će vas stići kazna kad tad …

Ja na tu kaznu nikada nisam morao da čekam previše.

Dakle … juče sedim sa drugarom i jedemo … prolazi mlađi čovek i pita nas odakle smo i kako se zovemo … Mi mu uljudno odgovorimo … posle par minuta on ponovo prolazi i postavi nam ista pitanja … posle par minuta ponovo dolazi i kreće da nam postavlja ista pitanja i onda se seti i kaže:

  • Znam, vi ste iz Srbije!
  • Gospodine pa vi imate sjajnu memoriju – odgovaram ja, dok se ujedam za jezik.

Tu naravno iako znamo da ćemo u Pakao, počinjemo da se smejemo i drugar i ja, a pomalo i taj čovek.

Odmah sam znao da će mi se nešto desiti i da će boleti.

Sutradan, to jest danas, prvo promašim stepenik i laktom udarim u zid, s obzirom da su ovo američke kuće, imao sam sreće što nisam prošao kroz  taj zid i pao na ulicu. Zatim mi sleti noga i zamalo da uganem zglob, i taman kad sam mislio da je to to i da sam se izvukao onaj isti prijatelj koji je sedeo sa mnom mi skalpelom slučajno iseče prst. Zaustavismo nekako krv, uvismo prst, utvrdismo da je to zbog onog juče.

Bitno je učiti na svojim greškama, samo se tako može napred!

Dolazim kući i vlasnik koji je izrazito kulturan i pristojan čovek me pita:

  • Hej Bane šta ti se desilo sa prstom?!
  • Imala je oštru p***u !!!

 

 

Da … navijam za Hrvatsku

… i to ne zato što su sad ušli u finale. Uvek navijam za ex-Yu republike.

Zašto?

Moj narod, takav kakav je, najbolji jer je moj. Govorimo sličnim jezikom, istog smo mentaliteta, generalno sam patetično-melahnolične prirode i ne mogu da zaboravim da smo nekada živeli u istoj zemlji i makar na kratko se voleli, onako bratski, iskreno. U to, duboku verujem, da nije bilo tako, Jugoslavija se ne bi u potpunosti obnovila samo nekoliko godina posle rata, i to rukama, sirovom snagom, ne mašinama, tako nešto može samo da se postigne savršenom ujedinjenošću koja je nemoguća bez emocija.

Mnogo doduše volim i kad ih pobedimo, recimo u košarci. Taman koliko sam voleo da pobeđujem i mlađeg brata, jer znam koliko ga je to nerviralo. Svi smo mi ponekad malo sadisti prema osobama koje volimo.

U Srbiji vlada mišljenje da ne treba da volimo Hrvate jer nas oni mrze. U Hrvatskoj verovatno vlada slično mišljenje. U Americi vlada mišljenje da smo se baš zajebali što smo rasturili Jugoslaviju, pa nas jebu svi redom, živeli u Srbiji, Hrvatskoj ili Americi. Jedina razlika je što nas ovde jebu za malo veće pare, tako da mi tu dođemo kao skuplje kurve … “Malo sam debeo, ali zato mešam sačuvaj Bože”.

I tako … ko o čemu, ja o jebanju …

Braćo, želim vam sve najbolje u finalu. Pobedite pa da svi zajedno proslavimo svetsku titulu.

P.S. Ipak moram da se vratim na seks:

Puši ga Đukanoviću! Ti si simbol svega onoga što ne valja u mojoj zemlji.

 

 

 

Stare rane …

Odoh ja danas do marketa ne bi li pokušao da nađem nešto jestivo … kupih sve sem hrane … dolazim do kase … plaćam … i kasir izgovara Branislav Bojcic ?

Ja sav srećan što neko konačno uspeva da izgovori moje ime … mene inače ovde zovu Branko jer im je iz nekog meni nepoznatog razloga jako teško da izgovore Bane.

Što je najgore ima još jedan Branko koji je došao pre mene … pa sam često i Branko The Second …

Skrenuh kao i obično sa teme …

Dakle kasir ubode iz prve moje ime … Ja reko:

  • Bravo … vi ste prvi koji ste to uspeli.
  • Da nismo mi iz iste zemlje – upita on.
  • Ja sam iz Srbije. – odgovorih.
  • A ja iz Bosne, eto nije isto ali blizu. – odgovori na našem jeziku gospodin za kasom.
  • Baš je isto, obojica smo iz Jugoslavije – kao i uvek nadmeno i sa tim nekim kretenskim ponosom koji više i ne znam odakle čupam kad spomenjem NJENO ime …
  • Jeste, iz Jugoslavije smo. – tužno mi nekako odgovori, i već videh da sam preterao.

Spakujem to nekako što sam kupio, pozdravimo se, izađoh … da sačekam čuveni Uber … kad ženski glas iza mene na tečnom “američkom” …

  • Vi i kasir ste iz iste zemlje? – upita simpatična gospođa sa nekako plemenitim izrazom lica ….
  • Pa da – sad još više zbunjen, kako joj objasniti … – nekada je bila ista, sad više nije …
  • A izvinite, izvinite … pitam samo jer kada ste otišli sa kase, gospodin je naglo pocrveneo, delovao je jako potreseno … A koja je to zemlja ?
  • Jugoslavija … nema je više …
  • Ah Jugoslavija … znam dosta o tome mladiću … strašno je to šta vam je urađeno … tako mi je žao … čuvajte se …

 

Jeste strašno je …. pomislih … još je strašnije to što smo sami sebi uradili …

 

 

Mi gladni … života

Bezvremeno remek delo … ova pesma dole. Sa godinama nekako sve istinitija, sve realnija. Ništa se ne menja … živimo i dalje u iluzijama. Samo je sada još gore … ranije su nam servirali iluzije u kojima smo živeli a sada ih sami stvaramo. Iluzija je postala naš izbor … lakša nam je valjda od ove sive stvarnosti sa kojom nikako nemamo hrabrosti da se suočimo.

Stalo nam je više do broja lajkova i pratilaca nego do stvarnih prijatelja …

Više vremena gubimo pokušavajući da napravimo savršeni selfi nego razmišljajući šta bi mogli pročitati … možda nešto novo naučiti … sa kime se jebati …

Jebemo mi sami sebe u mozak svaki dan … to nam je valjda dosta.

Kada smo zadnji put uradili ono što smo zaista želeli bez straha od mogućih posledica … pozvali osobu koju volimo, okrenuli prijatelja sa kojim smo se posvađali zbog nečega čega se više i ne sećamo?

Ponos?

Nije to ponos, to je strah. Postali smo pičkice … i to je to … strah nam je postao jedina vodilja … preci nam se okreću u grobovima.

Racionalizujemo stvari … slušamo mozak umesto srca … mozak izdresiran gorepomenutim iluzijama … koji je izgubio osećaj za pravedno, on ne zna više šta je dobro ili loše … on zna samo šta je sigurno, šta je ta takozvana zona komfora koja nas uljuljkuje i krade nam ovo malo dana koji su nam preostali.

Žive će nas zaboraviti umesto da nas mrtve pamte …

Izbledećemo umesto da izgorimo …

 

 

 

 

So sir, how are you today?

Svaki jutro vozač Uber-a iliti taksista mi postavi ovo pitanje i u poslednjih par jutara svaki put imam želju da ga upucam u koleno.

Zašto pitate se?

Mislite da preterujem ili da nisam normalan …

Prvi razlog je zato što njega boli kurac kako sam … to pitanje su ga naučili u školici za Uber vozače …

Drugi i mnogo bitniji razlog je taj što radim po ceo dan zadnje dve nedelje … i nisam baš mnogo srećan zbog toga.

Treći razlog je najbitniji i on potvrđuje moju teoriju o bolovima kurca iz prvog  razloga je taj da kada se vraćam sa posla sledi drugo pitanje:

How was your day sir?

I par puta se ja zajebem … krenem da pričam … da se izjadam … te ovo te ono … radio sam 22 sata bez prekida … spavao 2 sata … radio još osam sati … pa me vlasnik kompanije zvao da radim još itd … i onda provalim da me ovaj uopšte ne sluša, već drka telefon, pevuši neku pesmicu itd …

Očigledno obuka nije trajala dovoljno dugo, ne zna da se isfolira da me sluša … jebi ga te lekcije nije bilo.

Dakle odlučio sam da uradim sledeće … a možda to iz mene govori ovaj SMASH … to je za vas neupućene mešavine votke i još nečega … dosta dobro sranje … e da ovde imate odličan izbor alkohola po jako pristupačnim cenama … drogu još nisam konzumirao jer nisam stigao, ali i o tome ćete biti blagovremeno obavešteni …

Sreća što imam pisani trag jer se u životu ne bi setio šta sam hteo da kažem … dakle odlučio sam da kada sledeći put vozač Ubera bude rešio da me smara sa lažnom pristojnošću ima  da ga izvadim na zadnjem sedištu dotične vrlo verovatno Tojote Priusa Hibrida i da ga onako narodski rečeno šamaram … Da vidim da li su ih obučili za tako nešto …

Ako je obuka bila dobra očekujem:

  1. Pitanja: Are you fill excited sir? Do you want to watch some porn? Can I help you some how? etc
  2. Takođe očekujem da kada obavim to što sam naumio, da im iz neke skrivene kasete iskoči paket vlažnih maramica.
  3. Takođeeee očekujem neku pohvalu … tipa … Well done!!! Nice job!!! Your dick looks great sir! etc …

Dakle … ako se ispuni sve ovo … e onda bih mogao da kažem … ovi Ameri znaju šta da rade … sem da bombarduju … ajde nećemo na to … jer će se ovaj post završiti sa zemlja Amerika i Engleska biće zemlja proleterska …

Uvek se zanesem … i dobro pišemo se i dalje … pogotovo ako sam pijan …

So how are you today ????

 

 

Hrana u Americi

… je užasna.

 

Ozbiljno sam razmišljao da ovde završim post. Mislim da je pridev užasna najbolje oslikava, ali ajde kao da pokušam da dam neka objašnjenja.

Mi u Srbiji smo navikli da kupujemo kvalitetnu hranu na ulici. Svi imamo svoje omiljene restorane i fastfood-ove. Razlika je u tome što je u Srbiji jako mala razlika između restorana i fastfood-a. Ustvari je i nema … vi možete na ulici da kupite pljeskavicu istog kvaliteta i ukusa koju bi dobili i u restoranu.

U Americi to nije slučaj. U njihovim fastfood-ovima hrana je u 90% slučajeva užasna. Postoji samo nekoliko mesta gde vredi pojesti nešto i to samo određene stvari, ovo ostalo je katastrofa.

U restoranima je već druga priča, tu se služi mnogo kvalitetnija hrana i ukus je naravno mnogo bolji.

Što se tiče fastfood jedini vredan pomena u San Diegu je In-N-Out. Oni imaju neki double-double … to je kao četvorostruki hamburger koji je bar duplo manji od prosečne pljeskavice u Beogradu. Sve drugo nije vredno pomena.

Restorana ima dosta dobrih … Cene nisu nešto previsoke, ali je to sve osetno lošije nego u Srbiji. Sada bi neko mogao da mi kaže, to je stvar ukusa bla bla bla, nije stvar ukusa nego imamo bolju klopu … tačka. To su mi potvrdili i neki Ameri koji su bili i JELI u Srbiji.

Setih se da mi je drugar napravio neki sendvič sa savršenom šunkom, ja sav srećan što konačno jedem nešto ukusno, pitam ga gde si kupio šunku, mislim se u sebi, idem odmah da je kupim pa nek je 500 dolara kilogram … a on će mi onako tužno, poslali moji iz Srbije.

Do kurca.

Što se tiče spremanja hrane, ja to znam odlično da radim, ali nemam vremena. Možete da spremite relativno ukusan obrok, ali je bolje da kupujete organsku hranu jer poprilično ukusnija i bar tri puta skuplja. Kilogram nekog OK mesa je oko dvadesetak dolara.

To vam je u principu TO.

Kada je hrana u pitanja, daleko smo ispred Amerike.

 

Nova adresa bloga

Konačno sam rešio da uzmem svoj domen …

Ništa se neće promeniti jer sam uradio sve preko WordPress-a. Trebalo bi i dalje da vam se pojavljujem u reader-u kao i vi meni, mada će ovaj post taman biti test da vidimo da li to sve funkcioniše.

Od večeras pa svaki naredni dan, koliko god radio, uvek ću odvojiti neko vreme da čitam šta ste pisali … a nadam se da ponekad napišem i nešto korisno … ako ne korisno onda barem tužno ili patetično … to znam da umem.

Pisaću malo više o životu u Americi … o brojnim prednostima ali i brojnim manama sa kojima se susrećem ovde svakodnevno.

I tako … čujemo se … pišemo se … ko koristi facebook može da poseti moju stranicu koja svakodnevno dobija veliki broj pratilaca.

A znam da mnogi od vas očekuju odgovor na ONO pitanje … za koje sam mislio da će mi trebati vremena da vam dam odgovor … ali evo mogu i sad pesmom … Jure je to otpevao mnogo bolje nego što bih ja mogao opisati …