“Mislim da još nisam ni bila svesna svog postojanja kada sam osetila taj slatko – kiseli miris te čudne biljke zvane jorgovan.
Sećam se …
Kao da je juče bilo …
Malena kućica na početku seoceta …
u njoj bezbroj vaza napunjenih tim prelepim cvetovima. Opojni miris se zavukao duboko u svaki ugao oronule kućice.
Stara ali čista … I miriše … Uvek su govorili svi.

Još mi u glavi odzvanjaju reči:

“Malena idemo! Park je prepun jorgovana! Požuri, brzo će iscvetati!”

I zaista, jorgovan brzo iscveta i prodje. Ali taj miris ostaje zauvek.
Kažu da miris detinjstva ne iščezava nikada.
Mnogo godina kasnije usnila sam krajnje neobičan san.
Iz ne znam ni sama kog cilja, i iz ne znam ni sama kog razloga, našla sam se u prelepom parku punom jorgovana … U parku mog detinjstva.
Miris me je mamio. Aktivirala sam sva svoja čula i opustila se. Sanjareći tako u snu, o ne znam ni ja čemu, iz mašte, me trže glas:

“Malena, požuri, jorgovani brzo iscvetaju!”

I tada sam ugledala mog tatu, u krošnji tog čudesnog cvetnog drveta. Taman kada sam htela da mu kažem nešto … ne znam ni ja šta … nestao je.
Probudila sam se uplakana i ispričala mužu za san. Slušao me je pažljivo i gledao veoma čudno.
Kao da sam upravo aterirala sa neke druge planete.
Sutradan su mi iz bolnice javili da tata ima rak. Tri-četiri meseca, najduže šest, rekla je doktorka sasvim smirenim glasom. Kao da je svejedno da li je sada jedan, pet ili ponoć …
Nisam mu htela reći da umire…
On ionako nije umro. Uvek je tu. Uvek je i bio. Jednom je samo u deliću “nečeg što covek jednostavno oseti” rekao:

“Deco, volite se. Nemojte da se svadjate”…

Ah … znao je moj tata bol moje duše iako mu nikad nisam rekla…
Ne volim groblja. Mrzim sahrane. Ne volim praznike “svih svetih” ni “zadušnice”.
Ali taj dan sam jednostavno morala da odem tamo …
Ukaljanih čizmica na platformu gacala sam po blatu, trčala koliko su me noge nosile da stignem što pre.
Kao da bih negde i zakasnila … Na groblje se samo može otići suviše rano … ne i kasno …
Plakala sam …
Desilo se to nešto što me je jednostavno izvuklo iz onoga što zovu “kolosek života”.
Nisam imala sa kim da pričam, na čijem ramenu da zaplačem.

“Tata, zašto si me onda obavezao na onaj zavet? Ne mogu više, umorna sam!”
Da li sam glasno pričala sa njim ili nisam, to ni danas ne znam.
Znam samo da sam tog trena ugledala iza jednog malog nadgrobnog spomenika svog sinčića i čula dobro poznat glasić.

“Majko,idemo kući. Požuri … Vidi nabrao sam ti jorgovane. Požuri … brzo ce iscetati!”

Poljubila sam njegovu glavicu, pa krst. Pogledala u jorgovane, blago se nasmešila i prošaptala:

“Hvala tata!”

Koliko god truda JA u životu uložio u nešto, to nešto će se desiti kad se sklope neke nebeske kockice a ne kad sam ja to zamislio.

I tako … ja gotovo odustah od selidbe u inostranstvo, kad dobih pre par dana poziv koji sam čekao cirka 2 godina, 7 meseci, 4 dana, 18 sati … 😀 izlupah ja ove cifre, ali uglavnom potrajalo je.

I uglavnom odlazim konačno … da li ću se vraćati ikad – pojma nemam … Dobio sam tamo neki posao, dobro je plaćen I za njihove uslove a kamoli naše. Grad je na samoj obali okeana, klima je odlična, proleće traje tokom cele godine, što za većinu vas možda nije bitno, ali za mene je to najozbiljnije Topaloviću!!!

… jer sam težak meteoropata … I sve mi smeta od vremena – kiša, vrućina, sneg …. odgovara mi, pa kao u Bg ovih zadnjih par dana, sve sem toga nicht!

Idem krajem meseca, pa otkud znam, valjda će sve biti u redu. Taman ću tamo da pojurim agenta za knjigu, I da krenem polako da pišem novu.

Odoh ja polako … a vi učinite uslugu svom drugu, bratu, ljubavniku ( ukoliko sam opštio sa nekima od vas ) budite srećni preklinjem vas … jer je živooooot samo ovaj jedan I nema ništa, ništa izvan njega … ljubim vas SVE!

P.S. Nisam stigao da vas čitam zadnjih par meseci jer sam mnogo radio, držim rekord u firmi …. 23 sata mi je trajala jedna smena. Ja sam se ugledao na našeg predsednika, I bilo mi je bolje … Arbeit zaista macht frei!

Da li ste nekada toliko dugo čeznuli za nečim da ste zavoleli i samu čežnju … te da gotovo ne želite da dostignete to nešto kako ne bi ostali bez nje?

… ili je to samo strah? Da to nešto nije dostojno čežnje koju je uzrokovalo …

Čežnja je BOL … onaj lagani, ali prodorni … koji nas polako, ali sigurno obuzima, i otkriva naše pravo lice time što nas svakodnevno poražava.

Čežnja je kletva LJUBAVI …

Prokleti da smo!

Upravo završih čitanje ovog “dokumentarnog” romana gorepomenutog pisca …

Neki prvi utisak je da je Nenad uradio sjajan posao. Uspeo je nekako da prenese na papir emociju koju svi osećamo kada se izgovori to ime, za nas sad već nekako gotovo mitsko, legendarno – Kosovo. Naslikao je TUGU rečima.

Osećam se pomalo loše što sam gore napisao da je obavio sjajan posao … jer mi ovo iskreno deluje kao kada bi rekli kamenorescu da je uradio sjajan posao kada je napravio spomenik. A to ova knjiga i jeste, ništa drugo do spomenika Vladimiru Radoičiću i svim drugim momcima koji su poginuli na Košarama i svim drugim delovima Kosova.

Neću previše govoriti o knjizi, možete je lako nabaviti kod autora, a takođe bi vas pozvao da na bilo koji način podržite udruženje Vera Nada Ljubav koje su osnovali porodice ubijenih momaka sa Kosova.

Ono o čemu želim da pišem su neke emocije koje su me preplavile nakon čitanja ove krajnje potresne knjige. Sem tuge u velikoj meri je prisutno i razočaranje … u vojsku, državu, političare i sve one druge u koje smo generalno decenijama unazad razočarani. Međutim, ova knjiga je nekako podigla taj osećaj na nivo jednog potpunog ogorčenja.

Odnos države prema porodicama nastradalih je … pa ne znam šta bih rekao … u ovom trenutku me već polako hvata bes …. i zaista svima koji su zalupili vrata ovim ljudima a koji su bili dužni da im daju odgovore želim sve najgore … samo jedno im ne želim … jer to ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju … ne želim im da osete šta znači gubitak rođenog deteta.

Kosovo … mislim da sam noćas konačno shvatio zašto nam je ono toliko bitno … Nema to veze sa manastirima, crkvama, rudnim bogatstvima … ono je natopljeno našom krvlju kroz vekove a to očigledno nema cenu.

Da bi jednoga dana bilo naše ponovo … kao što to velika većina želi … ono mora ponovo uzeti svoj danak u krvi … da li ga vredi i dalje natapati krvlju u nadi da će to biti poslednja žrtva koju ono ište?

Ako do toga dana jednom i dođe … samo bih zamolio sve one kojima su puna usta Kosova i srpskog nacionalizma, što tetoviraju krstove, srpske svece, srpske velikane pa posle diluju drogu, napijaju se po klubovima, dele pare na kamatu i sve one druge što srbuju po fejsbuku da toga dana uzmu pušku u ruke i krenu putem Kosova … ili da zauvek ZAĆUTE.

Kažu da na Košare više ne idu ni Albanci … kažu da se tamo vide aveti mrtvih vojnika kako besciljno tumaraju kroz šumu … verovatno čekajući one koji su ih tamo i poslali da konačno dođu i zamole ih za oproštaj kako bi se njihove namučene duše konačno upokojile.

Samo knjige koje smo spremni da ispišemo sopstvenom krvlju jesu vredne pisanja. Sve drugo je kompromis sa trenutnim  trendovima i neće imati nikakvu vrednost jer će biti pisane glavom a ne srcem.

Pravila su sledeća:

1 – Podelite logo Mystery nagrade u naslovu posta

2 – Ne zaboravite da podelite pravila

3 – Budite ljubazni i zahvalite onome ko vas je nominovao. Običaj je podeliti link, ali neću se buniti ako bude roštilj, pizza, lazanje … hrana uglavnom

4 – Recite svojim čitaocima tri stvari o sebi

5 – Odgovorite na postavljena pitanja

6 – Slobodno iznenadite i nominujte 10 do 20 drugara blogera i obavestite ih

7 – Postavite drugarima pet pitanja. Nije nužno biti ozbiljan. I ne postoje glupa pitanja.

8 – I za kraj malo samoreklame, podelite link do svog najboljeg posta/postova. Budite skromni, kažu da je to neka vrsta vrline.

Nominovala me je Ivana, pisac bloga čija adresa je https://gradimozivot.wordpress.com. Moj savet vam je da “zapratite” i čitate Ivanu, ona je pozitivna osoba i njeni tekstovi vam često mogu izmamiti osmeh na lice.

Tri stvari o meni:

1. Lenj za sve što me ne zanima
2. Opsesivno posvećen onome što me zanima
3. Sklon ničim izazvanim napadima melanholije i euforije koji su često međusobno naizmenični

Ivanina pitanja:

1. Da li pišete ono što volite ili ono što mislite da ljudi vole da čitaju?

Ne, jer mislim da je to gotovo nemoguće, osim u retkim situacijama kada su nam interesi zajednički, a to se do sada nije desilo.

2. Da li ako pišete romane, pesme ili priče crpite inpiraciju iz onoga što ste sami doživeli kada kreirate likove i u kojoj meri?

Kod romana i priča, može da bude šta god, moje iskustvo, tuđe iskustvo, moja mašta pa čak i tuđa mašta dovoljno lakoverna da se meni poveri. Kod pesama isključivo … pesme su krik duše …

3. Koja je prva knjiga koju pamtite da ste pročitali?

“Bela Griva” … slomila mi je srce … kasnije “Dečaci Pavlove ulice” … u mladosti Stranac, u poznoj mladosti “Tvrđava” … “Nepodnošljiva lakoća postojanja” … sve su to u svakom slučaju bezvremena remek dela …

4. Da li želite slavu od onoga sto pišete?

Da … oličenu u besmrtnosti mojih pisanja. Samo to nikako nemojte povezivati sa materijalnim … Samo bih voleo da jednoga dana i moje knjige nabrajaju neki kao što sam ih i ja gore nabrojao. Ako je cena toga da živim i umrem kao siromah, drage volje ću je platiti.

5. Da li se sećate svog prvog pravog poljupca?

Ne … i to je ono što me je zaprepastilo … mislim da se sećam lika devojke, ali nisam siguran. Imena se ne sećam, mesta se ne sećam … ne znam zašto … mnogo godina kasnije se pojavila ona zbog koje sam i počeo da pišem, a koja je izgleda izazvala trajnu amneziju na sve te koje su bile pre nje … srećom sećam se svih koje su došle nakon nje … no ta podela mog života je ostala večna, na pre i posle nje.

Ne želim nikoga da nominujem. U stvarim želim … Wojciech … tvoje odsustvo me ljuti, ali pre svega brine. ( u naslovu ću sada dodati tvoje ime, pa neka i to bude poziv koji će nadam se naći put do tebe ). Napiši bilo šta i odgovorićeš na jedino moje/naše pitanje!

Nemam omiljeni post … ali evo moje prve pesme koju slučajno nađoh u Word fajlu ( nekada davno se tu pisalo pa onda tek kopiralo u blog u strahu da će tekst nestati za vreme kucanja 😀 )

Tužne oči

Kako su ti tužne oči ljubavi.

Nikad ne znam da li si srećna ili setna.

Ne znam da li ti se smeje,

ili ti se plače.

I sebe vidim u njima.

I svoju dušu vidim u njima.

One su moje ogledalo.

Šta god da se krije iza njih,

hvala im za sve,

mojoj duši mir su donele.

Danas je ispred moje kuće automobil udario dete mog komšije, dečaka od možda 7-8 godina.

Istrčalo je dosta nas napolje, klinac je ležao nepomično pored puta. Prekrili smo ga nekim jaknama, neko je zvao hitnu pomoć. Dete je disalo ali teško. Primetili smo neki automobil sa lekarkom i sestrom koje rade na terenu, zaustavili ga, njih dve su zaista odmah dotrčale i počele da mu pružaju pomoć. Otkucaji srca su mu bili jaki.

Pomislili smo da će sve biti u redu, međutim posle možda samo par minuta lekarka je ponovo proverila srce i nakon toga odmah počela da ga masira i da mu daje veštačko disanje. To je trajalo ne znam ni sam koliko, možda desetak minuta, zatim je stigla i hitna pomoć. Onda su i oni nastavili to da rade, prikačili su ga na neki uređaj valjda EKG, masirali ga i nekim balonom mu pumpali kiseonik u pluća.

Bilo nas je već verovatno na desetine okolo i sećam se da su se gotovo svi naglas molili.  Pojavili su se i dečakovi roditelji, majka je vrištala, otac se molio zajedno sa nama.  To je trajalo bar još jedno pola sata … sećam se samo da sam sve vreme gledao onu traku koja izlazi iz tog aparata na kojoj je konstantno bila iscrtana ravna linija. Tog trenutka smo mislim SVI bili spremni da damo SVE da taj mali preživi ali lekarka je u jednom trenutku podigla glavu ka njegovom ocu i samo tužno odmahnula glavom. Mislim da nikada neću zaboraviti krik ljudi, njegovih roditelja, svih ljudi oko mene, osetio sam samo da mi se suze slivaju niz lice i da se gušim, okrenuo sam se i ispred mene je stojala devojčica, rođena sestra tog dečaka, koja me je valjda pitala zašto plačemo i šta se desilo i ja možda po prvi put u svom životu nisam znao šta da kažem, ili nisam imao snage da kažem bilo šta. Ona je samo pala na zemlju, ljudi koji su tu bili su je podigli, ja sam sve to samo hipnotisao posmatrao, njegovi roditelji su klečali pored njega i pokušavali da ga probude, poznajem te ljude, samo par godina stariji od mene, dobri ljudi …

Ne mogu a da se ne zapitam ima li Boga? Mislim da bi mi lakše bilo da znam da ga nema, jer ako ga ima … on danas nije slušao naše molitve.

Ovu celu priču je pokrenula devojka po imenu Bojana. Nekada davno, kad’ sam bio mlad 🙂 ,  ona je bila najslađa klinka u kraju. Danas … ona je prelepa žena i jedna od najobrazovanijih osoba sa ovog našeg područja pa i malo šire od toga.

Ona piše o Srbiji, o njenim lepotama oličenim u njenoj različitosti tj. multikulturalnosti.

Ona spada u one osobe koje čega god da se dohvate – u zlato pretvore. Tako da sam siguran da će i ovaj novi projekat koji je pokrenula doživeti veliki uspeh kao i sve drugo što je radila do sada.

Vas molim za podršku, ja vas MOLIM ( Bojana nije tražila da napišem ovaj tekst, niti zna da ga pišem ). Pratite njen blog, šerujte tekstove koji vam se svide, ona je predivna devojka i ovaj blog je zaista fenomenalan i oduševiće svakoga ko zaista voli Srbiju.

Zaista očekujem da joj pomognemo koliko god možemo, jer duboko verujem da ćemo na nju jednoga dana svi MI biti jako PONOSNI!

Bojanin blog

List Danas o Bojani

Facebook stranica