Znate u Americi je sve mnogo skuplje … pogotovo smrt. Ovde vas najobičnija sahrana bližnjeg košta bar 10-15 hiljada dolara. E sad, ako sanduk sa posmrtnim ostacima hoćete da vratite za domovinu, to slobodno možete da pomnožite sa 2 ili 3, u zavisnosti iz kojeg dela Amerike ga šaljete. I tako jednom našem sunarodniku premine otac … sabere se čovek koliko šta košta i kaže zajebi, matori je bio kul lik, ali brate što je mnogo, mnogo je.

Zemljak kremira oca, stavi ga u urnu, i pošalje ga kao običan paket DHL-om za Srbiju. 

Kako smo mi domišljat narod jbt, nemam reči. Što bi Bata Stojković rekao, ala je opravio, svaka mu čast !!!

Dok hodamo ovom životnom ulicom znamo šta nas čeka na kraju nje. Smrt je jedini izvestan događaj u našem životu. Ona će nastupiti danas, sutra ili za nekoliko decenija ali će nastupiti. To je sigurno i dobro je što je tako. Sve što ima svoj početak treba da ima i svoj kraj. Smrt daje vrednost životu. Ako Bogova ima verujte mi da nam zavide na smrtnosti jer svaki trenutak možemo proživeti kao da nam je poslednji i u tome je njena lepota i neprocenjiva vrednost.

Mi samo treba da shvatimo da moramo mnogo više da cenimo godine, mesece, dane, minute, sekunde jer oni svi zajedno čine naš život.

Ne trošite ih uzalud. Izgorite u svojim željama ali nemojte dozvoliti da godinama izbledite, da postanete senke onoga što ste mogli biti.

Ne dozvolite sebi da umrete a da niste živeli.

Budite sa onima koje volite, radite ono što volite, živite da biste voleli i verujte mi kada ONA dođe po vas sačekaćete je sa osmehom na licu i postaćete besmrtni jer ćete uvek živeti u sećanjima onih u čijim srcima ste ostavili neizbrisiv trag.

Potpuno smo zaboravili šta je to .

Ne samo što smo zaboravili … nego smo ga zamenili nečim sasvim suprotnim … strahom.

Znate, ponos ne znači da ne treba da pozovete osobu koju volite i da joj kažete šta osećate. Ali za to morati biti hrabri …

Ponos ne znači da ne treba da pozovete stare prijatelje sa kojima ste prekinuli kontakt iz razloga kojih se više i ne sećate. Treba hrabrosti i za to …

Ali kada vas neko vređa, gazi, ponižava, koliko god da je jači od vas – ne dajte mu. Ako ništa drugo svaki put kada vas “ruši” vi ustanite, ako to ponovo uradi, vi ponovo ustanite … Na kraju neće biti bitno koliko puta ste pali, već koliko puta ste ustali.

Ne pravite kompromise. Oni su uništili ovaj svet. On može biti ili crn ili beo. Na nama je da odlučimo. Sivo je kompromis !

Budimo ponosni !

Biti ponosan znači voleti nju/njega, svoju porodicu, svoje prijatelje, svoju zemlju i sebe.  Borite se za njih i zbog njih!

Budimo ponosni … jer to znači biti hrabar!

P.S. Budimo kao ovo dete dole …

https://www.youtube.com/watch?v=mBaqFp258ko

• Kako napreduje knjiga?
• Napreduje … Facebook stranica mi se super razvija. Mnogo ljudi je pročitalo elektronsku verziju, komentari su fenomenalni!
• Ne pitam se za to, nego jel si našao izdavača ?
• Nisam!
• A strani agenti, jel se javio neki?
• Nisam ih više ni kontaktirao, samo ona izdavačka kuća iz Londona koja mi je tražila pare da je izda.
• Drugim rečima nisi ništa uradio.
• Ako ti tako kažeš.
• A druga knjiga, jel si počeo da pišeš?
• Nisam.
• Zašto?
• Hoću prvo da izdam ovu.
• A jel znaš o čemu će biti?
• Imam je celu u glavi već … samo treba da je otkucam.
• Pa što ne otkucaš?
• Kao što rekoh, hoću prvo da izdam ovu.
• Da, da ok, ti si uvek najpametniji!
• Jel si tu našao neku normalnu devojku?
• Ne, ali sam našao nekoliko nenormalnih. Interesantno iskustvo.
• Nisam na to mislila, mislim s tobom čovek stvarno ne može da razgovara, ja kao da sam na Boga kamenje bacala kad sam tebe rodila!
• Laku noć mama.
• Čuvaj se sine!

Sada kada sam na korak od ostvaranja svog sna ne mogu a da ne pogledam kako sam dovde došao.

Na samom početku si ti. Zbog tebe sam počeo da pišem, ti si mi … otvorila oči … I na neki način pokazala put … Zaista ne bih bio ovde da nije bilo tebe, ne bih znao ni ko sam ni šta sam. Ti ostala i bićeš ono najbolje od mene. Sve što ikada budem napisao biće na neki način uvek tebi posvećeno.

Na samom početku si bila ti. Šteta što nisi i na kraju. Mada zarad mog pisanja je i bolje što je tako, jer bih onda bio potpuno srećan. A ne zaboravi, srećan covek ne piše ništa, prosto nema razloga za tim. Sve što je ikada napisano, a da vredi, proisteklo je iz tuge … Za voljenom osobom, za izgubljenom zemljom, za mrtvim drugovima.

Čuvaj se … I molim te budi srećna, toliko mi duguješ.

 

 

Skoro sam slušao jednog našeg sportistu kako priča o svojim treninzima, dijeti … drugim rečima agoniji kroz koju prolazi.

Kada ga pitaju zašto to radi sebi, odgovorio je a koja mi je alternativa?

To je to …

Mislim da čovek u svom životu zaista ima samo jednu jedinu obavezu … da ispuni svoju sudbinu. Pod sudbinom podrazumevam da radi ono što voli … Zvuči možda malo glupavo ali je tako … Radite ono što volite … vrlo je verovatno da ćete biti jako dobri u tome. Sve drugo će doći samo od sebe … Ako ste vi zadovoljni sobom, ako ste srećni sve druge stvari … ljubav, porodica, deca će doći same od sebe … To je vaša sudbina … To je vaša obaveza … to dugujete i sebi i Bogu ako verujete u njega …

Doći do toga nije ni najmanje jednostavno.

Ja želim da budem pisac, i ne želim da budem ništa drugo. Moj sudbina nema alternativu.

Napisao sam knjigu čiji rukopis nije htela ni da pogleda nijedna veća izdavačka kuća jer nemaju uslove da reklamiraju nove pisce … i to je ok. Problem zar ne?

Došao sam u Ameriku da bih mogao da plaćam reklame za svoju knjigu koju ljudi mogu besplatno da pročitaju. Dakle da ponovim ja plaćam da bi ljudi čitali moju knjigu. To je sada već ozbiljan projekat u koji je uključena i marketinška agencija itd … Poenta priče je da ukoliko zaista želite nešto naći ćete način da do toga dođete. Ukoliko ne možete da nađete način, žao mi je ali vi to ne želite dovoljno. Ili to nije vaša sudbina, pa treba da razmislite još malo … ili … vi niste vredni vaših snova …

Moja Facebook stranica je postala zaista neverovatno posećena u poslednje vreme. Mnogo ljudi je počelo da je prati i gotovo da ne mogu da stignem da u toku dana odgovorim na sve poruke i komentare.

Zaista mi je teško da rečima dočaram koliko sam zahvalan svima onima koji su pročitali moju knjigu i koji mi pomažu u njenoj promociji.

Nažalost bilo je i nekih poruka koje sam iskreno očekivao ali ponovo kad vam stignu, ostanete ipak šokirani do koje granice ljudska zloba, pakost pa u krajnjoj liniji i glupost mogu da idu.

Jedan mi je rekao da kao i Vuk Drašković sa romanom Nož nanosim štetu svom narodu.

Ok, ja zaista ne znam kako da ovo drugačije kažem, ali pojedini Srbi jesu činili ratne zločine, kao što su to radili i pojedini Hrvati, Bosanci itd … To ne znači da su ti narodi krivi za to, već samo ti određeni ljudi … Jednostavno, zar ne?

Ali to na stranu, to sam očekivao, pa mi i nije previše smetalo …

Jedan mi reče da me Amerikanci plaćaju … što je donekle i istina … Često radim ovde poslove za Amerikance ali i za razne druge nacije … Bilo bi lepo kad bi me plaćali da pišem … možda se i to desi jednog dana … samo može da bude nezgodno jer ja uvek pišem samo ono što ja hoću.

Ali jedan me je posebno ujeo za srce …

Kaže čovek dobra knjiga, bla bla bla, čudi me da nije izdata, to me samo dovodi do zaključka da si tražio previše para ?!

E moja budalo … samo par ljudi i ja znamo šta sam sve prošao i kroz šta sad prolazim da bi ova knjiga jednom ugledala svetlost dana …

Ali da više ne bi pričali o parama …

Ja pisac i vlasnik autorskih prava knjige “Mrzim svog brata” poklanjam svoj roman bilo kojoj većoj izdavačkoj kući koja se obaveže da će je na adekvatan način promovisati, sa tom razlikom da se napravi dogovor da se moj autorski honorar uplaćuje humanitarnim organizacijama  NURDOR u Srbiji, za ostale EX-YU republike, predloge dajte sami … 

Dakle dinara mi ne treba od ove knjige … ona je moj poklon mom narodu … U nju su utkani, moje srce i moja duša. Ništa vrednije od nje nemam da vam dam … 

Nikada nisam bio nešto posebno plašljiv.

Možda će zvučati gotovo nestvarno ali mislim da je presudnu ulogu u tome odigrala “Tvrđava” i Mešino pisanije …

“A meni se čini da je strah najveća sramota ovoga sveta, i najveće poniženje čovekovo …”

Sećam se jednog perioda svog života kada sam se plašio … Tada sam mislio da sam zaljubljen a sada znam da sam voleo. Sećam tog osećaja nesigurnosti, straha od situacija na koje ranije a i danas ne bi uopšte obraćao pažnju.

Imao sam šta da izgubim i to me je užasavalo.

Sada nemam šta da izgubim i osećaj je oslobađajući.

Znam da je to loše, ali samo zapisujem ono što osećam.

…

Danas sam sticajem okolnosti bio u domu za brigu i negu o starim licima … i setio sam se svog najvećeg straha … Straha od starosti.

Izmučena lica i prazni pogledi senki onoga što su nekada bili mi govore samo to da je njihova priča potrajala više nego što je trebalo. Znam da zvučim užasno, ali ponovo vam kažem – pišem ono što osećam.

Mnogo toga sam u životu želeo, mnogo toga sam u poslednje vreme i ostvario. Nikada se za to nisam molio Bogu, jer sam uvek verovao da to zavisi samo od mene i toga da li sam vredan svojih snova.

Ali evo sad, ovako pred svima:

• Bože, molim te, ne daj mi da ostarim.

Ako je moj trenutak došao danas, sutra ili kad god … neka je … ne žalim ni za čim … samo ne želim da se jednoga dana probudim a da se ne sećam ko sam, čiji sam, odakle sam, koga sam voleo, i ko me je voleo … tek toliko …

 

https://www.youtube.com/watch?v=IGAVwQAmAHs

 

Pokupi mene pre neki dan Uberom tip koji vozi Linkoln Navigator. To je luksuzan džip, koji troši malo manje od tenka. Dakle niđe veze voziti sa njim Uber, jer potrošiš otprilike duplo više goriva nego što košta sama vožnja.

Ne izdržih, pa upitah čoveka zašto to radi …

• Ma kladio sam se sa drugarom, ko će više para da zaradi za mesec dana vozeći Uber, sav novac koji zaradimo uplatićemo u humanitarne svrhe ženama koje trpe nasilje u porodici. Onaj koji izgubi plaća put na Havaje za obojicu.

I tako … šta reći na to … Htedoh da mu kažem da je možda bolje da im odmah da te pare od goriva jer je to u svakom slučaju mnogo veći iznos od para koje će zaraditi ali poenta očigledno nije u količini para, nego u višku vremena … i očigledno višku para.

Ne izdržah i dadoh mu bakšiš koji verovatno neće dobiti za svih tih mesec dana što bude vozio jer mi je cela ta priča bila nekako smešna … ne mogu da je zamislim  u Srbiji.

Čovek se jako iznenadi i dok sam izlazio dobaci:

• Hvala vam puno gospodine, ženama koje trpe nasilje će ovo mnogo značiti.
• Lepo se provedite na Havajima – odgovorih, misleći kako bi jedan takav odmor i meni dobrodošao.

Dakle to je onaj osećaj kada krenete da izgovarate nešto a znate da je to prosto pogrešno i da će vas stići kazna kad tad …

Ja na tu kaznu nikada nisam morao da čekam previše.

Dakle … juče sedim sa drugarom i jedemo … prolazi mlađi čovek i pita nas odakle smo i kako se zovemo … Mi mu uljudno odgovorimo … posle par minuta on ponovo prolazi i postavi nam ista pitanja … posle par minuta ponovo dolazi i kreće da nam postavlja ista pitanja i onda se seti i kaže:

• Znam, vi ste iz Srbije!
• Gospodine pa vi imate sjajnu memoriju – odgovaram ja, dok se ujedam za jezik.

Tu naravno iako znamo da ćemo u Pakao, počinjemo da se smejemo i drugar i ja, a pomalo i taj čovek.

Odmah sam znao da će mi se nešto desiti i da će boleti.

Sutradan, to jest danas, prvo promašim stepenik i laktom udarim u zid, s obzirom da su ovo američke kuće, imao sam sreće što nisam prošao kroz  taj zid i pao na ulicu. Zatim mi sleti noga i zamalo da uganem zglob, i taman kad sam mislio da je to to i da sam se izvukao onaj isti prijatelj koji je sedeo sa mnom mi skalpelom slučajno iseče prst. Zaustavismo nekako krv, uvismo prst, utvrdismo da je to zbog onog juče.

Bitno je učiti na svojim greškama, samo se tako može napred!

…

Dolazim kući i vlasnik koji je izrazito kulturan i pristojan čovek me pita:

• Hej Bane šta ti se desilo sa prstom?!
• Imala je oštru p***u !!!

 

https://www.youtube.com/watch?v=1mDi6pMtQEk